“Ljudi obično misli smatraju za nešto nevažno:
zato ih i prihvataju olako.
Ali od prihvatanja nepravilnih
misli rađa se svako zlo.
Misao je nalik kormilu broda:
od nevelikog kormila, od neugledne daske
koja se vuče za brodom,
zavisi kretanje i u velikoj meri
sudbina čitave te ogromne mašine.”
Sveti Ignjatije Brjančaninov
Episkop kavkaski i crnomorski
Prisilne misli – to su misli preko kojih nam dolaze lažne ideje, koje pokušavaju da zagospodare nad nama. Svaki dan naša svest biva podvrgnuta njihovim aktivnim napadima. To nam smeta da trezveno sagledamo situaciju, da pravimo planove i verujemo u njihovo ostvarenje; zbog tih misli nam je teško da se usredsredimo i nađemo rezervu za prevazilaženje problema, te misli iznuruju, a često dovode i do očajanja, koje za posledicu ima pojavu misli o samoubistvu.
Evo nekih misli, koje dovode do želje da čovek okonča sa sobom:
– Svet je užasan, pun zla, veoma je malo dobrih ljudi;
– Niko te ne voli;
– Tvoj položaj je bezizlazan;
– Strašno je živeti;
– Nećeš uspeti da postigneš u životu ono što si hteo (ono što su hteli od tebe)
– Nikada nećeš biti srećan;
– Nepostojanje – je odličan odmor od života;
– Samoubistvo je – jedinstveni izlaz;
– Završivši sa sobom, sjedinićeš se sa voljenim čovekom koji je već TAMO.
I tome slično. One proniču našu svest. Ne puštaju nas ni na jedan sekund. Teraju nas da stradamo u mnogo većem stepenu, od samih događaja, koji su izazvali krizu.
Postoji niz psihičkih oboljenja (depresija organskog porekla, šizofrenija i dr.) u kojima u kompleksu simptoma prisustvuju i prisilne misli. Pri takvim oboljenjima poznata je samo jedna mogućnost pomoći – terapija lekovima. U tom slučaju neophodno je obratiti se lekaru – psihijatru za određivanje terapije.
Međutim, većina ljudi koji stradaju od prisilnih misli prilikom preživljavanja duševne krize, nemaju psihopatološke poremećaje. Uz pomoć naših saveta oni mogu uspešno da se izbave od takvih misli i da izađu iz stanja krize.
Kakva je priroda prisilnih misli?
Sa tačke gledišta nauke, prisilne misli su – neprestano ponavljanje nepoželjnih predstava i težnji, sumnji, želja, sećanja, strahova, dela, ideja, itd. od kojih je nemoguće izbaviti se naporom volje. Relani problem u tim mislima se preuveličava, uveličava, izvrće. Kao po pravilu, tih misli ima nekoliko, one grade zatvoreni krug, koji ne možemo da prekinemo. I mi bežimo po krugu, kao muve bez glave.
Što se više trudimo da se izbavimo od njih, njih je više. I tada se pojavljuje osećanje prisile. Veoma često (ali ne i uvek) prisilna stanja bivaju praćena depresivnim emocijama, teškim mislima, a takođe i osećanjem zabrinutosti.
Da bi savladali ovaj problem, treba da odgovorimo na pitanja:
– Kakva je priroda prisilnih misli? Odakle se one pojavljuju?
– Kako se boriti sa prisilnim mislima?
I tu se pokazuje da u psihologiji tačnog odgovora na ovo pitanje nema.
Mnogi psiholozi su pokušali da objasne razlog pojavljivanja prisilnih misli. Razne psihološke škole do sada vode rat među sobom, ali većina povezuje prisilne misli sa strahovima. Istina, to ne pojašnjava način kako se boriti sa njima. Klasična psihologija ne daje recepte efektivne borbe sa prisilnim mislima iz razloga što ne vidi prirodu tih misli. Ako ćemo reći jednostavnije, prilično je teško boriti se sa neprijateljem ako ga ne vidiš pa čak i ne shvataš, ko je on.
Međutim, odgovori na pitanja i uspešno rešenje problema poznati su više od hiljadu godina. Delotvorno sredstvo borbe sa prisilnim mislima kod psihički zdravog čoveka postoji.
Svima nam je poznato da je snaga prisilnih misli u tome da oni mogu bez naše volje da utiču na našu svest, a naša slabost je u tome da nemamo skoro nikakvog uticaja na prisilne misli. To jest, iza tih misli stoji samostalna volja, različita od naše. Sam naziv “prisilne (nametljive) misli” već pretpostavlja da se one “nameću” od srane nekog izvana.
Nas često iznenađuje i paradoksalnost sadržaja tih misli. To jest, mi logički shvatamo da sadržaj tih misli nije u potpunosti osnovan, nije logičan, nije proizvod dovoljne količine stvarnih spoljašnjih okolnosti, ili čak jednostavno apsurdni ili lišeni svakog zdravog smisla, ali tim ne manje, ne možemo da se odupremo tim mislima. Takođe, često prilikom pojavljivanja tih misli sebi zadajemo pitanje: “Kako sam došao do ovoga?”, “Odakle se ova misao pojavila?”. “Ova misao mi je ušla u glavu?”. Odgovor na to ne možemo pronaći, ali opet je smatramo za svoju. Pri tom, prisilna misao ima ogroman uticaj na nas. Svi znaju, da čovek, koji je proganjan od strane prisilnih misli, čuva kritički odnos prema njima, shvatajući svu njihovu besmislenost i otuđenost njegovom razumu. Kada pokušava da ih prekine naporom volje nema rezultata. Znači, imamo posao sa samostalnim razumom, različitim od našeg.
Čiji su to razum i volja koji su usmereni protiv nas?
Sveti Oci Pravoslavne Crkve govore da čovek u sličnim situacijama ima posao sa napadom demona. Odmah želim da pojasnim da niko od njih nije shvatao demone tako primitivno, kao što ih shvataju oni koji se nisu zamišljali nad njihovom prirodom. To nisu oni smešni čupavci, sa rogovima i kopitama! Oni uopšte nemaju vidljivu spoljašnjost, što im dozvoljava da deluju neprimetno. Moguće je nazivati ih različito: energije, duhovi zlobe, bića. Govoriti o njihovoj spoljašnjosti je besmisleno; ali, znamo njihovo osnovno oružje – laž.
Tako da su upravo zli duhovi, po mišljenju Svetih Otaca, uzrok tih misli, koje prihvatamo za svoje. Od navika je teško odreći se. A mi smo tako navikli da smatramo svojim i samo svojim sve misli, sve naše unutrašnje dijaloge, pa čak i unutrašnje borbe. Ali da bi pobedili u tim borbama, neophodno je u njima stati na svoju stranu, protiv neprijatelja. A za to je neophodno shvatiti da te misli – nisu naše, da se one nameću spolja od nama neprijateljske sile. Demoni deluju kao banalni virusi, trudeći se pri tom da ostanu neprimećeni i neprepoznati. Pri čemu ta bića deluju van zavisnosti od toga da li verujete u njihovo postojanje ili ne.
Sveti Ignjatije (Brjančaninov) je ovako pisao o prirodi takvih misli: “Duhovi zlobe sa takvom lukavošću vode borbu protiv čoveka, da se misli i maštanja koje oni prinose duši predstavljaju kao da se rađaju u njoj samoj, a ne od njoj tuđeg zlog duha, koji deluje i ujedno se trudi da se sakrije.”
Kriterijumi određivanja istinskog izvornika naših misli je veoma jednostavan. Ako nas misao lišava spokoja, ona je od demona. “Ako ti od nekog pokreta srca istog trenutka osećaš smućenost, stešnjenost duha, već od suprotne strane – od zlog duha”, govorio je pravedni Jovan Kronštatski. A zar nije takvo delovanje prisilnih misli koje nas muče u kriznim situacijama?
Istina, nismo uvek ustanju da tačno ocenimo svoje stanje. Poznati savremeni psiholog V.K. Nevjarovič u knjizi “Terapija duše” piše o tome: “Javlja se takođe i odsustvo neprestanog unutrašnjeg rada nad samokontrolom, duhovnoj trezvenosti i svesnom upravljanju svojim mislima, detaljno opisanim u svetootačkoj literaturi. Može se takođe smatrati, sa manjom ili većom očiglednošću, da se neke misli skoro uvek, osećaju kao tuđe i čak prinudne, nasilne, zaista imaju tuđinsku prirodu za čoveka, javljajući se demonskim. Po svetootačkom učenju, čovek često nije u stanju da razlikuje istinski izvor svojih misli, a duša postaje proniknuta demonskim stihijama. Samo iskusni podvižnici svetosti i pobožnosti, sa svetlom dušom, očišćenom molitvenim podvigom i postom, u stanju da primete približavanje tame. Duše, pokrivene grehovnim mrakom, često ne osećaju i ne vide to, jer se na tamnom tamno loše razlikuje.”
Upravo misli “od lukavog” podržavaju sve naši zavisnosti (alkoholnu, igromaniju, bolesnu neurotičku zavisnost od nekih ljudi i dr.). Misli koje pogrešno prihvatamo za svoje, naginju ljude ka samoubistvima, očajanju, uvredama, neopraštanju, zavisti, strastima, podstiču gordosti, odsustvo želje za priznavanjem sopstvenih grešaka. One nam prisilno predlažu, maskirajući se pod naše misli, da činimo veoma loše postupke u vezi sa drugima, da se ne trudimo nad sopstvenim ispravljanjem. Te misli nam smetaju na putu duhovnog razvoja, našaptavaju nam osećanje prednosti nad drugima i dr. Takve smisli i jesu “duhovni virusi”.
Upravo duhovna priroda takvih misli – virusa, potvrđuje se time, što nam naprimer često da učinimo bogougodno delo, da se pomolimo, da odemo u hram nama često biva teško. Osećamo unutrašnje protivljenje, prilažemo veoma veliki napor da bi se suprotstavili sopstvenim mislima, koje nalaze ogroman broj izgovora da to ne učinimo. A šta je teško, naprimer, ustati rano ujutro i otići u hram? Ali ne, bilo gde drugo ćemo brzo ustati rano, a da odemo u hram biće nam teško. Po ruskoj poslovici: “Iako je i hram blizu, da idemo teško je; a krčma je daleko, ali ću ići tiho”. Da sedimo pred televizorom nam je takođe lako, ali da se molimo isto toliko vremena je mnogo teže da sebe nateramo. To su samo neki primeri. U realnosti, u neprestanom izboru između dobra i zla se sastoji celokupan naš život. I pronaliziravši taj izbor, koji mi činimo, svako od nas svakodnevno može videti delovanje tih “virusa”.
Tako su smatrali prirodu prisilnih misli ljudi iskusni u duhovnom smislu. I njihovi saveti za savlađivanje tih misli funkcionisali su besprekorno! Kriterijumi iskustva jednoznačno govore da je crkveno shvatanje tog pitanja istinito.
Kako pobediti prisilne misli?
Kako onda u saglasnosti sa tim istinitim shvatanjem, pobediti prisilne misli?
Prvi koraci su sledeći:
1. Priznajte postojanje prisilnih misli i neophodnost izbavljenja od njih!
Priznajte da te misli nisu Vaše, da su oni posledica spoljašnjih napada drugih bića na Vas. Do trenutka dok budete smatrali prisilne misli svojim, neće moći da uradite ništa da im se suprotstavite i preduzmete mere za njihovu neutralizaciju. Nemoguće je neutralisati sebe samoga!
Donesite čvrstu odluku da se izbavite iz tog ropstva, da bi dalje mogli da gradite život bez tih virusa.
2. Ponesite odgovornost za sebe
Želim da primetim da ako mi primamo prisilne misli izvana, vršimo pod njihovim uticajem određene postupke, upravo mi i nosimo odgovornost za te postupke i posledice tih postupaka. Prebaciti odgovornost na prisilne misli je nemoguće, zato što smo ih prihvatili i delovali u skladu sa njima. Nisu misli delovale, već mi sami.
Pojasniću primerom; ako rukovodiocem pokušava da manipuliše njegov pomoćnik, onda su slučaju ako mu to pođe za rukom i rukovodilac donese pogrešnu odluku zbog toga, odgovornost će snositi upravo rukovodilac, a ne pomoćnik.
3. Mišićna relaksacija
Za sve dostupno sredstvo borbe sa prisilnim mislima, ako su one izazvane strahovima i brigama, jeste mišićna relaksacija. Stvar je u tome da kad možemo u potpunosti da opustimo telo, da uklonimo mišićnu napetost, zajedno sa tim se obavezno smanjuje i zabrinutost i odstupaju strahovi, a sledi, u većini slučajeva se smanji i intenzitet prisilnih misli. Prilično je jednostavno činiti to:
Lezite ili sedite. Maksimalno opustite telo. Počnite sa opuštanjem mišića lica, zatim mišića vrata, leđa, grudi, ruku, nogu, završavajući prstima ruku i nogu. Pokušajte da osetite da kod vas nema ni najmanje napetosti, ni u jednom mišiću tela. Osetite to. Ako niste mogli da opustite neki deo ili grupu mišića, onda ispočetka maksimalno napregnite taj deo, a zatim opustite. Učinite tako nekoliko puta, i taj deo ili grupa mišića će se obavezno opustiti. U stanju potpune opuštenosti se treba nalaziti od 15 do 30 minuta.
Nemojte se brinuti, koliko uspešno postižete relaksaciju, nemojte se mučiti i naprezati – dozvolite i relaksaciji da se javi u svom tempu. Ako osećate da Vas u vreme opuštanja posećuju strane misli – potrudite se da ih odstranite iz svesti, preusmeravajući svoju pažnju sa njih.
Činite to nekoliko puta u toku dana. To će Vam pomoći da značajno snizite zabrinutost i strahove.
4. Preusmerite pažnju!
Bolje je preusmeriti pažnju na ono što pomaže efektivnoj borbi sa tim nametljivim bićima. Pažnju možete preusmeriti na pomoć ljudima, stvaralačku delatnost, društvenu delatnost, na rad na domaćinstvu. Naši preci su smatrali da je za prognanje prisilnih misli vrlo korisno zanimanje korisnim fizičkim radom.
5. Nemojte se baviti negativnim autosugestijama, ponavljajući u sebi te misli!
Svima je dobro poznata moć autosugestije. Autosugestija ponekada može pomoći u veoma teškim slučajevima. Njome se mogu smanjiti bolovi, lečiti psihosomatska oboljenja, značajno poboljšati psihološko stanje. Zahvaljujući jednostavnosti korišćenja koristi se u psihoterapiji još od davnina.
Nažalost, često se može videti samosugestija negativnih tvrdnji. Čovek, koji je upao u kriznu situaciju, u sebi i naglas neprestano nesvesno izgovara tvrdnje koje ne samo da mu ne pomažu da izađe iz krize, već i pogoršavaju stanje. Naprimer čovek se neprestano žali poznanicima ili tvrdi sam sebi:
– Mene niko ne voli;
– Ništa ne uspevam;
– Moj položaj je bezizlazan;
Na taj način, uključuje se mehanizam samosugestije koji zaista dovodi čoveka do određenih osećanja bespomoćnosti, teskobe, očajanja, oboljenja, rastrojstava iz oblasti psihe.
Dobijamo da što češće čovek ponavlja te negativne tvrdnje, one negativnije utiču na misli, osećanja, emocije, predstave tog čoveka. Ne treba ponavljati to bez kraja. Time nećete pomoći sebi već ćete i gurnuti sebe u dubinu kriznog blata. Šta činiti?
Ako hvatate sebe da često ponavljate ova “zaklinjanja”, učinite sledeće:
Izmenite tvrdnju na direktno suprotnu i često je ponavljajte po mnogo puta.
Naprimer, ako stalno mislite i govorite da se život završio razvodom, onda 100 puta pažljivo i jasno izgovorite da se život nastavlja, i da će svakim danom biti sve bolje i bolje. Bolje je ponoviti nekoliko puta tako u toku dana. I Vi ćete realno osetiti dejstvo i to veoma brzo. Pri sastavljanju pozitivnih tvrdnji izbegavajte dodatak “ne”. Primer: “Neću u budućnosti biti usamljena”, već “Ja ću u budućnosti ipak biti sa voljenim čovekom”. To je veoma važno pravilo sastavljanja tvrdnji. Obratite pažnju na to. To je važno. Nemojte sastavljati tvrdnje za ono što nije dostižno, etično. Ne treba sebi stvarati tvrdnje da bi podigli samopoštovanje.
6. Pokušajte da u sebi pronađete skrivenu dobit iz stanja u kome se nalazite! Odreknite se tih dobit!
Kako god to bilo paradoksalno, vek, koji se stalno podvrgava napadima teških, iscrpljujućih prisilnih misli, za sebe u njihovom naličju često nalazi umišljene dobit. Najčešće da prizna sebi za te koristi, čovek sam sebi ne može i ne želi, jer sama misao o postojanju koristi od izvora stradanja, njemu se čini bogohulnom. U psihologiji takvo shvatanje nosi naziv “sekundarna dobit”. U ovom slučaju sekundarna dobit je – sporedni dobitak u datoj situaciji od postojećih mučenja i stradanja, koje prevazilaze dobitak od razrešenja problema i daljeg blagostanja. Sve moguće koristi, koje dobija čovek od sopstvenih stradanja, nemoguće je nabrojati. Evo nekih koji se najčešće susreću.
a. “Nikakve radosti u daljem životu neće biti. Istinski život se završio i sada postoji samo preživljavanje.”
Prednost: ne treba misliti o tome kako izaći iz situacije (život se završio), ne treba posebno mnogo razmišljati, ne treba se truditi. Pojavljuje se žalost prema sebi, težina (predstavljene) situacije opravdava sve greške i nepravilne postupke. Pojavljuje se prijatno osećanje ljudi koji nas okružuju i pažnja od strane drugova i bližnjih.
b. “Bolje je ne živeti uopšte nego na taj način. Ne vidim smisla u takvom životu. Ne vidim nikakav smisao i nadu.”
Ako postoji nada onda bi trebalo činiti korake. Ali to ne želimo da uradimo. Zato je najjednostavnije pomiriti se sa tom mišlju, i ništa ne pokušavati. Sedi i sažaljevaj se, prihvatajući ulogu žrtve.
v. “Mene niko ne voli” ili “Ja samo smetam drugima”.
Prednost: ovo je izuzetan povod da se sažaljevate, da ne tražite pomoć od ljudi. I opet pasivno plivati po toku, ne menjajući sebe.
Pri traženju “prednosti” sve ono što se “otkriva” izgleda veoma neprivlačno, i čovek prestaje da bude onakav kakvim on ŽELI da vidi sebe. Taj proces je veoma bolan, međutim ako “sekundarna dobit” bude pronađena i osvešćena, Vi ćete uspeti da nađete kako druga sredstva njenog ostvarivanja, tako i da iskorenite tu “prednost”, a takođe naći i uspešno rešenje iz sopstvene teške situacije.
Još jednom želim da primetim, da se sve sekundarne “prednosti” skrivaju od svesti. Sada ih ne vidite. Shvatanje i njihovo otkrivanje moguće je samo nepristrasnom analizom svojih postupaka, misli i želja.
7. Prestanite da smatrate prisilne misli svojim!
Obratite pažnju na protivrečnost između Vaših interesa, Vaše logike i onih misli koje pokušavaju da ovladaju Vama! Ocenite njihovu paradoksalnost, neumesnost, logičku neosnovanost. Ocenite posledice i neprijatnost tih postupaka, do kojih može dovesti sledovanje tim mislima. Porazmislite nad tim. Pomislite, ne vidite li u tim mislima direktnu nesaglasnost sa onim što Vam pokazuje Vaša svest. Zaista možete pronaći mnoštvo nesaglasnosti između prisilnih misli i svoje svesti.
Priznajte da te misli nisu Vaše, da su one posledica napada na Vas od strane drugih bića spolja. Do onog trenutka do kada budete smatrali prisilne misli svojima, nećete moći da im suprotstavite ništa i nećete preduzeti mere za njihovu neutralizaciju. Nemoguće je neutralisati sebe samoga!
8. Ne pokušavajte da pobedite prisilne misli uz pomoć sporenja sa njima!
Prisilne misli imaju jednu osobinu: što im se više suprotstavljaš, one te sa većom snagom napadaju.
U psihologiji je opisan fenomen “Belog majmuna”, koji dokazuje tešoću borbe sa spoljašnjim uticajem unutar svesti. Suština fenomena je ovakva: kada jedan čovek govori drugom “nemoj misliti o belom majmunu”, upravo o belom majmunu će on i početi da misli. Aktivna borba sa prisilnim mislima dovodi isto do takvog rezultata. Što više sebi govoriš da ćeš se izboriti, tim manje to uspevaš.
Shvatite da se sa tim stanjem ne možete izboriti silom volje. Ne možete se suprotstaviti tom napadu na ravnoj nozi. Tu situaciju je moguće porediti sa situacijom kada veoma pijan čovek prilazi fizički slabijim prolaznicima. Što više na njega obraćaju pažnju, prizivaju da se urazumi, mole da ne dosađuje, on to više čini, pa čak počinje da se agresivno ponaša. Kako je bolje da u tom slučaju postupa slabiji? Da prođe pored, ne obraćajući pažnju. U našem slučaju ne treba stupati sa tim mislima u sukob, već jednostavno preusmeriti svojiu pažnju od njih na nešto drugo (prijatnije). Čim preusmerimo pažnju i ignorišemo prisilne misli, one na neko vreme gube svoju silu. Što češće ih odmah nakon njihovog pojavljivanja ignorišemo, one nam manje dosađuju.
Evo šta o tome govore Sveti Oci: “Navikli ste da razgovarate sami sa sobom i mislite da ćete nadgovoriti pomisli, ali se one odbacuju Isusovom molitvom i tišinom u mislima svojim” (Sv. Antonije Optinski). “Gomila iskušavajućih pomisli postaće nekontrolisana, ako im dozvolite da makar malo ostanu u duši, a tim više ako uđete sa njima još i u raspravu. Ali ako ih odmah odbacite snažnim naporom volje, odbacivanje i obraćanjem Bogu, one će se istog treba udaljiti i ostaviti atmosferu duše čistom” (Sv. Teofan Zatvornik). “Pomisao nalik lopovu ti prilazi – i ti mu otvaraš svoja vrata, uvodiš u dom, počinješ razgovor sa njim, a zatim te on pokrade. Zar je moguće razgovarati sa neprijateljem? Sa njim ne samo da izbegavaju razgovor, već i vrata snažno zatvaraju da ne bi ušao” (Starac Pajsije Svetogorac).
9. Najsnažnije oružje protiv prisilnih misli je – molitva.
Svetski poznati lekar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu za rad na vaskularnom šavu i transplantaciji krvnih sudova i organa, doktor Aleksis Karel je rekao: “Molitva je najmoćniji oblik energije, koju čovek stvara. On se isto tako realna sila kao i zemljina teža. Kao lekar posmatrao sam pacijente kojima nije pomagala nikakva terapija. Oni su uspevali da se izleče od bolesti i melanholije samo zahvaljujući uspokojavajućem dejstvu molitve… Kada se molimo povezujemo se sa neicrpnom životnom silom, koja pokreće čitav Univerzum. Mi se molimo da makar deo te sile prešao nama. Obraćajući se Bogu u iskrenoj molitvi mi usavršavamo i lečimo svoju dušu i telo. Nije moguće da makar jedan tren molitve ne donese pozitivan rezultat svakom muškarcu ili ženi.”
Duhovno objašnjenje pomoći molitve u ovom problemu veoma je jednostavno. Bog je jači od satane i naše molitveno obraćanje Njemu za pomoć progoni zle duhove koji nam “pevuše” na uvo svoje lažljive istovetne pesmice. U to može da se ubedi svako i to veoma brzo. Za to uopšte ne treba da budeš monah.
U životnom trenutku teškom,
Ako se u srcu stiska žal,
Jednu molitvu čudnu,
Izgovaram ja naglas.
Postoji sila blagodatna,
U saglasju reči živih,
I diše neshvatljiva,
Sveta lepota u njima.
Sa duše, kao breme spada,
Sumnja daleko,
I veruješ i plačeš,
I tako je lako, lako…
(Mihail Ljermontov)
Kao i sa svakim dobrim delom, molitvom je neophodno baviti se sa rasuđivanjem i naporom.
Nećemo pokušavati na nadgovorimo prisilne misli. Evo šta o tome govore Sveti Oci: “Navikli ste da razgovarate sami sa sobom i mislite da ćete nadgovoriti pomisli, ali se one odbacuju Isusovom molitvom i tišinom u mislima svojim” (Sv. Antonije Optinski). “Gomila iskušavajućih pomisli postaće nekontrolisana, ako im dozvolite da makar malo ostanu u duši, a tim više ako uđete sa njima još i u raspravu. Ali ako ih odmah odbacite snažnim naporom volje, odbacivanje i obraćanjem Bogu, one će se istog treba udaljiti i ostaviti atmosferu duše čistom” (Sv. Teofan Zatvornik).
Treba osmotriti neprijatelja, šno što nam on ubacuje, i usmeriti oružje molitve njemu u susret. To jest, reči molitve moraju biti usmereno nasuprot prisilnim mislima koje nam ubacuju. “Postavite sebi za zakon da se svaki put, kako se približava nesreća, to jest, neprijateljski napad u vidu loše pomisli ili osećanja, ne zadovoljite samo odbacivanjem i nesaglašavanjem, već i da se prisajedinite tome molitvu do formiranja suprotnih misli i osećanja“, govori Sveti Teofan.
Naprimer, kao je suština prisilnih misli – ropot, gordost, odsustvo želje da se prihvate okolnosti u kojima smo se našli, onda suština molitva treba da bude smirenje: “Neka bude volja Božija!”
Ako je suština prisilnih misli – uninije, očajanje (a to je neizbežna posledica gordosti i ropota) tu pomaže zahvalna molitva: “Slava Bogu za sve!”
Ako nas muči sećanje na nekog čoveka, jednostavno se pomolimo za njega: “Gospode blagoslovi ga!” Zašto nam ta molitva pomaže? Zato što će od vaše molitve za njega, taj čovek imati korist, a zli duhovi ne žele dobro nikome. Zato, videvši da se od njihovog delanja rađa dobro, oni će prestati da vas muče slikama tog čoveka. Jedna žena koja se koristila ovim savetom, govorila je da je molitva veoma pomogla i da je ona bukvalno izbliza osetila nemoć i dosadu zlih duhova, koji su je savladavali ranije.
Prirodno, nas mogu savladavati različite pomisli u isto vreme (nema ničeg bržeg od misli) zato se mogu sjedinjavati i reči raznih molitava: “Gospode, pomiluj tog čoveka! Slava Tebi za sve!”
Neophodno je moliti se bez prekida, do pobede, dok se dolaženje pomisli ne prekine, i u dušu ne zacari spokoj i radost.
10. Tajne Crkve
Još jedno sredstvo za izbavljanje od tih bića jesu Tajne Crkve. Pre svega, to je naravno ispovest. Upravo na ispovesti, skrušeno se kajući za grehe, mi kao da spiramo sa sebe svu nakupljenu prljavštinu, uključujući i prisilne misli.
Rekli bi, za šta smo krivi?
Duhovni zakoni nedvosmisleno govore: ako nam je loše, znači da smo zgrešili. Zato nas muči samo greh. Sam ropot na situaciju (a to nije ništa drugo nego roptanje na Boga ili ljutnja na Njega), uninije, ljutnja na čoveka – sve su to gresi koji nam truju dušu.
Ispovedajući se, mi činimo dva veoma korisna dela za našu dušu. Prvo, primamo na sebe odgovornost za svoje stanje i govorimo i sebi i Bogu da ćemo se potruditi da ga izmenimo. Drugo, mi zlo nazivamo zlom, a zli duhovi više od svega ne vole obličavanje – oni vole da deluju skriveno. Kao odgovor na naše delo, Bog u trenutku čitanja razrešne molitve od strane sveštenika čini Svoje delo – oprašta nam grehe i izgoni zle duhove, koji nas opsedaju.
Najmoćnije sredstvo u borbi za našu dušu je Pričešće. Pričešćujući se Telom i Krvlju Hristovom, mi zadobijamo blagodatnu silu da se borimo sa zlom u sebi. “Ta Krv odbacuje i daleko progoni od nas demone i priziva Anđele k nama, demoni beže odande gde vide Krv Gospodara, a Anđeli se skupljaju. Prolivena na Krstu, ta Krv je oprala svu Vaseljenu. Ta Krv je – spasenje duša naših. Njome se duša čisti“, govori Sv. Jovan Zlatoust.
“Najsvetije Telo Hristovo, kada se dostojno prima, za one koji se bore postaje oružje, za one koji su se udaljili od Boga – povratak, nemoćne ojačava, zdrave veseli, bolesti leči, zdravlje čuva, zahvaljujući njemu lakše se popravljamo, u naporima i žalostima postajemo trpeljiviji, u ljubavi – vatreniji, u znanju – prefinjeniji, u poslušanju – spremniji, za delovanje blagodati – prijemčiviji”, govori Sv. Grigorije Bogoslov.
Ja ne mogu da pretpostavim mehanizam tog izbavljenja, ali tačno znam, da su se desetine mojih poznanika, među njima i moji pacijenti, izbavili od prisilnih misli upravo nakon Tajni.
Blagodatnu silu Crkve je na sebi osetilo stotine miliona ljudi. Upravo oni, njihovo iskustvo, pokazuju nam da ne treba da ignorišemo pomoć Boga i Njegove Crkve u borbi sa tim bićima. Želim da naglasim da su se neki ljudi nakon Tajni izbavili od prisilnih misli ne zauvek, već na neko vreme. To je normalno jer je borba duga i teška.
11. Zauzmite se za sebe kako treba!
Nedelatnost, sažaljevanje, apatija, očajanje, depresija – jesu najplodniji sastojci za izrastanje i umnožavanje prisilnih misli. Upravo zato se trudite da stalno budete u poslu, budite fizički aktivni, molite se, pazite na svoje fizičko stanje, spavajte dovoljno, ne podržavajte u sebi ta stanja, nemojte u njima tražiti dobit.
