Када некога питате да ли зна ко је био Милан Обреновић, сви ће вам причати о првом нововековном краљу Србије, сину Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша) и оцу последњег обреновићког владара Александра. Негде у забораву историје остала је сакривена прича о његовом претходнику, младом кнезу Милану Обреновићу, несрећном владару.
Због кратког времена проведеног на трону српске државе, свега 27 дана, многи су данас заборавили име младог кнеза Милана Обреновића, старијег брата кнеза Михаила и сина кнеза Милоша. За неке ће, пак, остати упамћен као једини српски владар који се није женио, премда је тужним крајем скончао у својој двадесетој години.
Рођен је у Крагујевцу 21. октобра 1819. године као шесто дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Он је заправо први њихов син који је преживео детињство.
Милан је још од рођења био јако болешљив. Рано детињство је провео у Крагујевцу, а породица се после преселила у Пожеревац. У Милановом животу, две најважније особе које је неизмерно волео и са којима је проводио највише времена, биле су његова мајка, кнегиња Љубица, и четири године млађи брат Михаило.
Године 1826. Милан и Михаило тј. Миљац и Мањо, како су их од милоште звали, били су нераздвојан тандем и кренули су у тек устројену Дворску школу где је било предвиђено да стекну најбоље могуће основно образовање. Међутим, Миланова болест постајала је све видљивија – блед, ћутљив и слабе грађе, све чешће је имао нападе кашља, па га је брижна мајка повукла из школе и о његовом образовању почела да се сама брине што је боље могла.
Из Београда, Земуна и Темишвара, на двор Обреновића у Пожеревцу дошли су најбољи лекари, али је дијагноза свих била иста – туберкулоза.
За младог престолонаследника се мало тога могло учинити. Без обзира на то што је отац у њега полагао велике наде, Милан је ускоро већину времена проводио у кревету, поред мајке која га је стално лечила.
Након проглашења тзв. Турског устава и умањења владарских овлашћења, кнез Милош је решио да се одрекне престола у корист сина Милана. Било је то 13. јуна 1839. године када је Миланова болест била већ поодмакла.
Кнез Милош је након тога напустио земљу и са собом повео Милановог вољеног брата Михаила. Нераздвојан двојац из детињства након тога се више никада није видео.
Вест о томе да је сада он кнез Србије Милан је примио у постељи. Причало се да није ни био свестан да је постао владар, а да је за оца мислио да је на некаквом путовању. Како није могао да влада самостално одређено је намесништво у коме су се налазили Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић Перишић.
Милан као владар Србије није имао прилику да потпише ниједан акт и у историју Срба ушао је са незавидном титулом, као владар са најкраћом владавином. Умро је 8. јула 1839. године у 25. дану свог кнежевања, у наручју мајке, која га је неговала до последњег тренутка. Било му је само 20. година.
Иронично, берат којим су турске власти потврдиле Милана Обреновића за кнеза Србије, у земљу је стигао тек неколико дана касније. На престолу га је наследио његов вољени брат Михаило.
Кнез Милан Обреновић прво је био сахрањен је у порти старе цркве Светог Марка у Београду. Његови остаци пренети су и у нову цркву где се и данас налазе. Данас, Доњи Милановац носи име по њему.
Опанак, Дневно
