У Љубицу Вукомановић српски књаз Милош заљубио се са свега 20 година, кад ју је случајно угледао како с мајком пере рубље на реци Дичини у њеном, срезојевачком крају. Касније је и сам у Бечу приповедао да је то била љубав на први поглед.
– Тада ми је било више од 20 година. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазивши мене, изиђоше из воде и спустише скуте, бејаше их стид да дубоко газе. Ја прегазих воду, и на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, чиниш ‘волико, јест била лепа за чудо – сећао се у позним годинама свргнути књаз у Бечу.
Милош Обреновић, плећати бистри момак, тада није имао ни свој дом, већ је живео код господар – Милана, свог полубрата и старатеља. Мада се око њега већ ширио ореол устаника, јер је био цењен због необичне храбрости и проницљивости. С друге стране, Љубица је била из угледне и богате куће Вукомановића, из Срезојеваца на Руднику. У лепу црнокосу Љубицу загледао се и млади турски бег Токатлић. Хтели су да је удају и у Сарајево, лепој девојци рођаци су уговорили добру прилику. „Највиђенију међу девојкама из све околине“ српски књаз помишљао је и да отме, али све је остало на дарованој успомени, „ниски мерџана, окићеној млетачким рушпама”.
Иако је Милошев старатељ, полубрат Милан, говорио свом млађем штићенику да „бескућнику “, који „ни своје капе на глави нема“ не треба жена, девојку су испросили. Испунило се пророчанство једног Турчина који ју је видевши као бебу рекао: “Чувајте је добро. Она ће некад за главара од земље знати“.
Никола Милићевић Луњевица је преговоре око удаје завршио са Миланом Обреновићем на четрдесет дана од смрти њеног оца. Венчани кум им био је Карађорђе, кога је Милош тек тада упознао, стари сват Лазар Мутап, а ручни девер Никола Милићевић Луњевица.
Онаква каква је била првих година брака, Љубица је остала и када је постала кнегиња. Радила је у домаћинству, као и свака сеоска жена, чак је спремала и храну за раднике и носила им је на њиву. Од ступања у брак, па све до 1834. године Љубица са својом породицом није седала за трпезу да руча. Дужност да служи супруга, синове и друге мушке госте једва је напустила доласком нових обичаја.
У аутобиографији кнез Милош казује да је с Љубицом родио “деце осморо, то јест, четворо мушких и тако женских” (Петар, Петрија, Јелисавета, Ана, Милан, Марија, Михаило и Тодор). Кнегиња Љубица није доживела да ожени ниједног сина, али је дочекала да уда две ћерке, Петрију и Јелисавету.
Човека кога је као девојка видела на обали Дичине, волела је до краја живота. Часна и верна, указивала му је патријархалну оданост, обраћала му се са “Ви” и “Господару.” “Новине сербске” бележе како је, чувши да јој је муж болестан, узјахала коња и преко ноћи, без одмора, од Пожаревца стигла до Крагујевца. А оно што није могла да поднесе била су његова бројна неверства. А сва она као да су се слила у један случај, несрећну љубавницу Петрију Пљакић.
Познато је да је Кнез Милош био јако неверан. Једном је тако украо из Турског робља лепу Петрију, и довео је код Љубице у Црнућу да јој служи. Својом лепотом, младошћу, вредноћом и вештином у сваком послу била је десна рука кнегиње Љубице, а својом веселом нарави и шаљивошћу унела је ведрину и свежину у кнежеву кућу. Она се Љубици од почетка није допала.
Петрија је остала у Црнући и пошто се кнегиња Љубица одселила у Крагујевац 1818. Кнез Милош је до 1817. ретко долазио у Црнућу, али су његови односи са Петријом почели пре него што се Љубица одселила. Љубоморна на лепу Петрију, она је често пребацивала кнезу због њихових шала и смеха, док једном приликом није затекла мужа и Петрију у кревету. Кнегиња се потом преселила с децом и мужем у Крагујевац, одакле је кнез чешће одлазио и остајао у Црнући. Почетком 1819. године Петрија му је родила ћерку, којој су дали име Велика.
Кнегиња Љубица дуго није рађала, али је почетком 1819. године била трудна. То јој је улило самопоуздање и она је решила да прекине кнежеву љубавну романсу. Претходно је сазнала од својих доушника, међу којима је био и Васа Поповић, њен рођак, да се на кнеза врши притисак да се ожени милосницом Петријом. Веровало се да Љубица не може више да рађа, а кнезу је био потребан наследник. Од Петрије су се могли надати мушком детету.
Кнегиња Љубица се појавила у марту 1819. године у Црнући, изненадивши кнеза и Петрију. Затекавши Петрију како намешта собу, упитала ју је:
“Коме спремаш две постеље, Петрија?”
“Спремам једну господару, другу мени.”
“А где ћу ја спавати ноћас?”
“Вала Богу, пространа је кућа!”
“Зар тако, Петрија?”
“Нисам ти ја крива што ти Бог није дао”, дрско одговори млада, не обазирући се на Љубицу.
“А кад мени није Бог дао, ја ћу дати теби. Пиштољ јес’ Милошев, ал’ је рука Љубичина, да видимо хоће ли слагати”, рече Љубица и дохвати кнежев пиштољ којим је убила Петрију.
У бекству, са тавана једне куће гледала је спровод девојке која ће јој и на самрти бити у мислима. На ногама је имала њене најлепше жуте папуче.
Смртну казну избегла је захваљујући молбама браће упућених кнезу јер је била трудна. Октобра 1819. године родила је наследника, који ће по стрицу војводи, који је и запросио лепу Љубицу за брата, добити име Милан.
Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте. Године 1843, пред смрт, она се кајала и јадиковала што је убила Петрију:
“Много греха имам, њих ће ми милостиви Бог све опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се неће ми никад опростити! Куд ме занесе моја женска памет? Кад бих ја убијала све његове пријатељице, могла бих побити толико света! Грешна друга, шта учиних!”
Лишена мужевљеве љубави, коју је дуго после убиства младе Петрије покушавала узалуд да поврати, живела је као утамничена у свом велелепном конаку у Београду. Огорчена због Милошевих афера, из којих је имао око 11 деце, Љубица је желела да га политички донекле ограничи и врати породици, али само је утицала на успех уставобранитеља да 1842. године свргну кнеза са власти.
1842. године дошло је до смене власти у Србији, са династије Обреновића на династију Карађорђевића. Љубица је умрла 26. маја 1843. у прогонству у Новом Саду, тада Аустријском царству. Сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.
Где је гроб љубавнице Петрије, поуздано се не зна. По народном предању, књаз ју је сахранио на гробљу у Горњој Црнући, али како тај гроб никад није обележен спомеником, место њеног вечног починка ни данас није познато.
