Praznici su tu, Nova godina je svakim danom sve bliža i bliža. Oni koji joj se najviše raduju jesu deca, pa kak i ne, tu su paketići ispod jelke, raznorazne bombone i slatkiši, domaćice se trude da naprave što raznovrsnije kolače u obliku jelke, čiča-gliša i sl. Prvi korak u nagoveštaju da se bliži Nova godina jeste kićenje jelke čijem činu svi rado pristupamo, od najmlađih do najstarijih članova porodice. Zašto baš bor, pa on je pre svega drevni simbol života usred zime, i sam pogled asocira da je nešto živo zeleno, zdravo i mlado. Tokom vekova postoje razne priče, mitovi zašto se i od kada kiti jelka, ovo su neki od njih.
Jedna legenda kaže da su ispred pećine, gde je rođen Isus Hrist, bila tri zimzelena drveta – kedrovo drvo, bor i jela. Nakon Isusovog rođenja u znak pozdrava zatresla su se sva tri drveta i darivali su mesiju. Kedar je kao dar za novorođenče imao mirišljave iglice, bor šišarke, a jela nije imala nikakve plodove koje bi poklonila, pa je zaplakala. Na nju se tada anđeo smilovao i poklonio joj zvezdu sa neba, koju je ona onda poklonila Isusu. Upravo se zbog ovoga na vrh jelke stavlja zvezda – kao znak ljubavi prema Isusu Hristu. Druga hrišćanska legenda kazuje da je Martin Luter osnivač protestanske šetao šumom jedne Badnje večeri i posmatrao zvezde koje su sijale među drvećem. Oduševljen tim prizorom zvezda među drvećem, odlučio je da poseče granu bora i ponese je kući. Da bi u potpunosti dočarao doživljaj iz šume, na granu je stavio sveće.
Rimljani su verovali da je jelka mesto gde se nalaze duhovi šuma, pa su u novogodišnjoj noći odlazili da ih darivaju. Posle toga, sekli su mlade jelke i donosili ih kućama, kako bi na taj način označavali početak nove godine. Mlado, zimzeleno drvo predstavljalo je podsetnik da će zima proći i da će doći proleće.
Običaj kićenja novogodišnje i božićne jelke vuče korene iz XI veka. “Rajsko drvce” ukrašeno crvenim jabukama 24. decembra, na dan Adama i Eve, u Zapadnoj Nemačkoj se s vremenom počelo unositi u kuću i kititi kolačićima različitog oblika. Sveće, kao simbol Hrista, bile su obavezni pratilac toga običaja. U istoj sobi nalazile su se male piramide pravljenje od hrane i ukrašavane zelenilom, svećama i zvezdama.
Spajanjem ta dva običaja u XVI veku ustalio se ritual ukrašavanja božićnog drveta, da bi se do XVIII veka on proširio na celu Nemačku, Francusku i Austriju. Princ Albert, muž kraljice Viktorije, doneo je jelku u vindzorski zamak 1841. godine. Ta jelka bila je ukrašena igračkama i malim poklonima, venčićima, slatkišima i papirnim cvetićima. Običaj se iz kraljevskog kruga brzo proširio na srednju klasu, a zatim i na običan narod. Posredstvom Nemaca jelka se u ranom XVII veku doselila i u Severnu Ameriku, a preko zapadnih misionara božićno drvo tokom XIX i XX veka stiže i u Kinu i u Japan. Raskošni izgled koji simbolizuje sreću, obilje i blagostanje jelka je dobila u XIX veku.
