Иако многи кићење јелке сматрају за обичај и новотарију која је код нас пристигла са Запада морамо да их обавестимо да нису у праву!
Ако сте се некада запитали зашто баш јелку китимо за време новогодишњих празника одговор лежи у једној старој хришћанској легенди.
Како легенда каже, испред пећине, где је рођен Исус Христ, била су три зимзелена дрвета – кедрово дрво, бор и јела. Након Исусовог рођења у знак поздрава затресла су се сва три дрвета и даривали су месију. Кедар је као дар за новорођенче имао миришљаве иглице, бор шишарке, а јела није имала никакве плодове које би поклонила, па је заплакала. На њу се тада анђео смиловао и поклонио јој звезду са неба, коју је она онда поклонила Исусу. Управо се због овога на врх јелке ставља звезда – као знак љубави према Исусу Христу.
Међутим како су хришћанска вера и стари обичаји уско повезани, традиционално кићење јелке потиче из периода много пре хришћанства.
Стари народи веровали су да је јелка место где се налазе духови шума, па су у новогодишњој ноћи одлазили да их даривају. После тога, секли су младе јелке и доносили их кућама, како би на тај начин означавали почетак нове године. Младо, зимзелено дрво представљало је подсетник да ће зима проћи и да ће доћи пролеће.
Западноевропски народ овај обичај увео је као редовну праксу у својим домовима још у 11. веку.
“Рајско дрвце” украшено црвеним јабукама 24. децембра, на дан Адама и Еве, у Западној Немачкој се с временом почело уносити у кућу и китити колачићима различитог облика. Свеће, као симбол Христа, биле су обавезни пратилац тога обичаја. У истој соби налазиле су се мале пирамиде прављење од хране и украшаване зеленилом, свећама и звездама.
На наше просторе обичај кићења јелке дошао је знатно касније, тачније почетком 19. века. До тог периода Срби су уносили и китили бадњак за Божић. Иако је обичај уношења бадњака својствен само Србима и корене вуче из паганских ритуала, не треба га заборављати и подједнако га треба неговати као и кићење јелке.
Обичај кићења јелке прво се развио у Војводини као делу Аустроугарске монархије, када су почетком 20-их година 19. века аристократске породице окитиле прве божићне јелке на овим просторима.
1859. године први пут је постављена украшена јелка на јавном месту и то у јаслицама Лајоша Велђија у Суботици. Од тада окићено божићно дрво на велика врата улази и у грађанске породице, а тај обичај почиње да се шири по свим северним крајевима. У недостатку луксузних стаклених украса и свилених бомбона, у обичним кућама јелка се украшавала медењацима, орасима и јабукама, а понекад и ручно прављеним украсима од глине.
Средином 20. века, са доласком комунистичке власти, божићно дрво се украшавало кришом и то најчешће по мањим војвођанским местима. Овај обичај се тек 70-их година усталио у градовима Централне Србије, а затим је почео да се шири и по мањим и јужнијим српским местима, и поред тога што су Срби дуго имали одбојност према украшеним јелкама, јер су сматрали да ће, на тај начин, изневерити православни бадњак. Тек 80-их година 20. века када су украси и јелке почели да се продају по улицама и украшавају не само куће, већ и излоге, почиње да се устаљује овај лепи новогодишњи обичај код нас.
Аутор: (Опанак)
