Прозор, истурен ка споља, из равни уличног дела фасаде, како би се кроз њега могло видети више него кроз обичан прозор или једноставно – кибиц фенстер.
Био је главни статусни симбол добростојећих кућа у XВИИИ и XИX веку. Kод нас се први пут појавио у Војводини, мада се може видети и у остатку Србије (стари део Београда још увек чува неке ретке примерке).
Одакле је “стигао” у Србију?
Носи име немачког порекла – од речи “киебитз” (изговара се кибиц), што би у преводу значило “погледом пратити или извиривати”, и од речи “фенстер”, што значи прозор.
Ова врста прозора постала је веома омиљена међу припадницама лепшег пола, посебно младим девојкама, фрајлицама, које би на њима “кибицовале” и “унтерхалтовале” тј. удварале се и шармирале момке који им дођу под прозор.
Али и код бака, мајки, тетака… да се наслоне на пенџер и да тако посматрају читав сокак и дешавања на њему. Свака градска или сеоска Фрау Габријела (трачара) осматрала би са њега да јој случајно неки догађај са улице не би промакао. Нарочито је био погодан зими – затворен и са предњим и са бочним стаклима, омогућавао је да се кроз њега гледа, а да се особа на њему не смрзава и не расхлађује просторију. И разне мушкатле и собно цвеће, лепе фирањге (завесе), лењи мачак који се у прозору протеже… имали су своју улогу на овим пенџерима.
Где их данас још можемо видети?
Овај тип прозора временом су усвојили и паори, који су желели да се представе као богати домаћини. Уз велику капију и ајнфорт врата, кибиц фенстер је постао симбол сваке веће паорске куће. Захваљући њему, домаћице су могле на време да спазе и истрче на капију како би је отвориле, кад домаћин стигне са коњима и колима. Лошим се сматрало већ и то да домаћин стане испред затворене капије приморан да викне „Kапију!!!!“, а то да сам сиђе с кола и отвори капију, то је било незамисливо.
И кибиц фенстери су се разликовали по свом богатству. Било је ту и оних обичних, белих и једноставних, али, било је и оних украшених дуборезом или чак оних чија су се и бочна стакла отварала. Обилазећи старе војвођанске куће, данас их највише можете видети у Вршцу, Суботици, Сомбору, Панчеву… а у Земуну их виђамо на старим кућама у Дубровачкој и Светосавској улици.
