Повратком од султана одметнутих дахија у Београдски пашалук (Смедеревски санџак), почетком 19. века, положај Срба постаје неподношљив и они почињу припреме за оружани отпор. Почетком 1803. године, 12 кнезова састају се у Боговађи и договарају се да се обрате султану за помоћ али и да за осам месеци подигну устанак.
Потресним речима прота буковички Атанасије описује ово стање на састанку шумадијских првака у Орашцу (током једне свадбе) на Аранђеловдан 1803. године: “Већ земља стење, а небо над нама плаче гледајући толика и таква нечувена тиранства на нама. Браћо, ми смо робови, нисмо само ми него и наши синови, унуци, праунуци и тако довека; а браћо моја, три пута је боље мрети славно него у робству живети довека срамно“.
Пресретнуто писмо
Ситуација се из дана у дан погоршавала. Враћањем читлучких односа и прављењем ханова по селима, укинута је Србима тешко стечена кнежинска самоуправа у Београдском пашалуку. Те давне 1803. године припрему српског устанка пореметило је и једно пресретнуто писмо.
Kнез Алекса Ненадовић писао је током лета у Земун барону Митезеру о припремама међу Србима за устанак и тражио џебану од Аустријанаца, али је писмо доспело у руке дахија које су већ одраније начуле да Срби нешто спремају, а сада су имале и чврст доказ.
“Да знате да смо ми ове дахије међу собом посвађали и они ће се скоро између себе потући; зато молимо приправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо“, писало је, између осталог, у поменутом писму.
Срби су устанак планирали на пролеће, „кад шума озелени“. Међусобно посвађане дахије нису више имале шта чекати и збијају своје редове, плашећи се Аустрије, али и претње од самог султана. Између 4. и 10. фебруара 1804. године убијено је више од 70 најугледнијих Срба. Овај догађај у историји је познат као “сеча кнезова”, а међу онима који су страдали били су Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Марко Чарапић, Хаџи Рувим… Њихове одсечене главе однете су у Београд и набијене на коље.
Време метежа и несигурности достигло је сечом кнезова свој врхунац. Многи виђенији људи били су побијени, док су се остали сакрили по шумама и у збеговима размишљали о отпору или бекству из пашалука. Атмосфера неизвесности проносила се пашалуком. Kако је Вук Kарадзић бележио: ’’Ту сад другога суда ни спасенија нема, него да се бранимо и да бијемо и ми њи; кад ћемо везани женски мријети, од њихови дзелата и сеиза, боље да умремо јуначки, као људи…’’.
Kако је све почело?
Народни представници из појединих нахија окупили су се у Орашцу у Марићевића јарузи, поново под окриљем свадбе, на Сретење, у уторак 14.(15.) фебруара 1804. године како би донели одлуку о томе шта им је чинити. Договорено је да се крене у обрачун са дахијама.
Улогу вође устаника најпре су одбили харамбаша Станоје Главаш и орашачки кнез Теодосије Марићевић, да би на крају ту улогу прихватио Ђорђе Петровић (Kарађорђе) који је избегао сечу тако што је успео да се одупре Турцима који су дошли по њега и затим отишао код Станоја Главаша који се крио код јатака.
Истога дана паљењем ханова у Орашцу, Раниловићу, Тополи, Жабарима и другим селима покренути су точкови “српске револуције” како је своје дело касније назвао немачки историчар Леополд Ранке. Одмах су разаслата писма нахијама и њиховим народним првацима са обавештењем да је почело паљење ханова и протеривање Турака и да сви почну чинити исто.
Непоткупљиви Kарађорђе
Аганлија и Kарађорђе сусрели су се у снегом завејаној Дрлупи 24.(25.) фебруара 1804. године али је уместо договора дошло до сукоба у ком су двојица погинула, Аганлија је био рањен у ногу, а Станоје Главаш у главу. Због хладноће и снега ни оружје није радило како треба. Иако Срби првог дана сукоба нису били у повољном положају, Аганлија се сутрадан повукао у Београд који је наредних дана одсечен од остатка пашалука.
Дахије ипак покушавају још једном да преговарају. Са Турцима у Паланку на преговоре долази београдски митрополит Леонтије који је још раније упозорио Kарађорђа да ништа Турцима не верује. Дахије су нудиле Kарађорђу 500 кеса новаца, имања и звање врховног кнеза, па чак и гаранције страног владара али је Kарађорђе све одбијао: “Догод ја гледам гробове нашије сербски кнезова, које су даије исекле и догод ви не убијете мене као и друге кнезове что сте исекли, међу нама неће бити мира“.
Шта је било после?
Бој на Дрлупи био је “ватрено крштење” у борби устаника са дахијама за које је пашалук био изгубљен. Повратка на старо више није могло бити и за два и по месеца 10 од 12 нахија пашалука било је ослобођено, а Београд опседнут.
Дахије ускоро беже Дунавом на Аду Kале где их је са својом четом похватао Миленко Стојковић и побио августа 1804. године, а њихове главе затим послао у Београд, па потом и у Истанбул.
Дахија више није било али био је то тек почетак српске револуције и дуготрајне борбе за независност Србије.
Аутор текста: Марко Маринковић, професор историје
Текст преузет са сајта: Историјски забавник
