U 19. veku škole u Srbiji su se dosta razlikovale od ovih danas.
Nekada su se škole delile na osnovne (muške i ženske), srednje (gimnazije, polugimnazije, realka, gimnazijske realke, viša ženska škola i bogoslovija) i viša (Licej, odnosno kasnije Velika škola).
I gotovo uvek su muškarci i žene bili razdvojeni.
U školama se učilo lepo pisanje, zbrajanje i ručni rad, veronauka je bila obavezna za sve, a učitelj je imao dozvolu i da udari neposlušne đake.
Ponašanje u školama bilo je određeno strogo propisanim pravilima koja su se nalazila u đačkim knjižicama, a učitelji su ih čitali razredu bar jednom nedeljno.
Evo tih pravila:
1. Svaki učenik mora na vreme dolaziti u učilište, i bez nužde ne izostajati.
2. U učilištu treba biti miran i na ono što se govori paziti.
3. Svaki mora svoje stvari čuvati.
4. Svaki mora biti čist, umiven i očešljan.
5. Istinu valja govoriti.
6. S drugima valja živeti u ljubavi i bratski.
7. Niko ne sme sramotne reči govoriti, niti sramotno pevati niti psovati.
8. Niko ne sme tuđe zatajiti.
9. Niko ne sme ništa mrljati ni kvariti.
10. Niko ne sme pored sebe nožiće i druge škodljive stvari imati.
Posebno su bila propisana i pravila ponašanja đaka van škola, kao i načini ponašanja prema starijima i čuvanje zdravlja. Sve u svemu, sve što je potrebno za odrastanje u jednog “poštenog i časnog” čoveka.
Onoga ko bi odlučio da ova pravila ne poštuje, čekale bi kazne.
Evo kako bi ih učitelji kažnjavali!
One koji su ipak mislili da mogu i bez ovih pravila čekale su kazne. Najblaža je bila opomena i stajanje u ćošku, ali je bilo tu i ispisivanja rečenica po tabli, ostajanja za kaznu nakon završetka škole, pa i klečanja na kukuruzu i udaranja šibom po rukama, tabanima ili turu.
Ovakve metode kažnjavanja uglavnom nisu navođene u zvaničnim dokumentima, ali činjenica da su u praksi bile i te kako prisutne ostala je u sećanjima nekadašnjih đaka i zapisima kasnije uglednih Srba.
Tako, o “kamdžijama po goloj koži” pisao je Dositej Obradović. Srpski pesnik i Njegošev učitelj Sima Milutinović Sarajlija pričao je da je prvog dana škole dobio “takve batine od učitelja”, da se u tu školu više nikada nije vratio. Vuk Karadžić je opisao običaj poznat kao “subota đačka bubota” – dan kada bi se đaci tukli bez obzira na to da li su krivi ili ne.
Vaspitni metod poznat kao “Ko nije tučen, nije ni naučen” dugo se zadržao u Srbiji čak i nakon što je upotreba batina po školama zvanično zabranjena u svakom obliku 1879. godine.
A tako su i nastale poslovice: “Udri ga, pa će od njega čovek da ispadne!”, “Dete nebijeno, slabo odgojeno” ili “Batina je iz raja izašla”…
