Скандал је попримио размере пожара у српској књижевности. Уместо да, како је то уобичајено, одржи лепо пригодно слово о стваралаштву Јована Јовановића, Лаза Костић је почео да објашњава зашто је Змај лош песник…
Тај 23. новембар 1899. године далеко је надмашио очекивања и од једног обичног, иако свечаног дана, претворио се у необичну ујдурму о којој ће писати генерације књижевних критичара и стваралаца. Ево ни данас тај давни датум није престао да буде занимљив. Слушаоци на свечаној седници Одбора Матице српске дошли су тог дана да чују свечани говор поводом педесетогодишњице стваралаштва омиљеног, много хваљеног песника Јована Јовановића Змаја. Такви јубилеји прилика су да се и много слабијим ствараоцима прогледа кроз прсте, ако ништа друго, а оно бар због година које су претоварили „преко пера” бавећи се књижевним радом.
Говорник који је држао беседу ништа мање познат, такође песник на гласу и Змајев знанац, Лаза Костић. Прави угођај за књижевне сладокусце. Како је касније о том догађају причао сам Костић, он није имао унапред припремљен говор. На свечаност је понео књигу Змајевих „Певанија” и, окрећући листове, почео је да објашњава публици зашто је он лош песник! Било је ту и похвала, али покуде су за уши тадашње књижевне публике биле страшне и богохулне, па је Лаза прекинут уз гласно негодовање, не стигавши да искаже све што је хтео о Змајевој поезији.
Уследила је оштра реакција: одмах сутрадан извештај у „Бранковом колу” о скандалозном држању млађег песника, опаске да је сујетан, завидан на старијег „колегу”, осветољубив.
„То је јамачно први случај у историји књижевности света да књижевно друштво замоли једног свога члана да говори свечан говор у славу другог члана, свог друга, па да га ради тога мора укорити”, сликовито је тај догађај описао сам Лаза Костић, „човек који срамоти нацију”, како су га назвале тадашње новине. Општа покуда сручила се на Лазину главу, али он се није предавао. Жељан да се објасни са свима, сео је да свој говор преточи у књигу и детаљно објасни шта је хтео да каже.
И настала је обимна књига „О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању и његовом добу”, названа краће „Књига о Змају”. Није било много више разумевања за то дело него за говор. Матица српска, од које је и добио задатак да одржи говор на свечаности и којој је Лаза понудио свој рукопис, одбила је да га штампа. Објавио га је о свом трошку у Сомбору 1902. године, а друго издање дело је доживело тек 1984. године.
„Једна ружна књига”, назвао је чувени Јован Скерлић, додајући да тај „испад” нимало не служи на част песнику. Да ли се Лаза Костић заиста обрукао нападајући Змаја, питамо се после више од сто година, хладне главе.
Киш-Јанош постаје „ала”
Основна Лазина поставка била је да Јована Јовановића Змаја одликује двострука природа, да у њему постоје две песничке личности: једна лирска, осећајна, која ствара песме вредне дивљења и места на самом врху српске поезије, друга склона политизирању, празном родољубљу, лажним заносима, чији су стихови мале вредности. Једно је славуј, истанчани стваралац, који лети до песничких висина и мистичних заноса, друго је змај, громогласни декламатор празних фраза кога носи хук светине, пролазни занос политичких догађаја и „данас јесте сутра није” убеђења.
Славуј и змај боре се у Јовану Јовановићу, с тим што змај све више превладава својим грубим језиком и незграпним стиховима. Он се умешао славују у посао, покварио му „певаније”, уништио му лиричност и претворио га у дневнополитичког песника. Славуј пева о љубави, идеалној драгој, мистичној стварности, добродушној шали, змај позива на мач и крвопролиће, заједљиво се подсмехује, држи празне моралне лекције. „Створио га Бог да буде славуј, а он силом навалио да буде змај.” Толико је прионуо на тај посао, тврди Лаза, да је себи чак наденуо надимак неприкладан његовој људској и песничкој природи.
Добар познаник и пријатељ песников, Костић нас уверава да надимак, по коме и данашња деца знају чика-Јову, није наденут Јовану Јовановићу по шаљивом листу „Змај”, који је покренуо у Пешти 1864. године, већ да га је он сам пригрлио кад је почео насилно да мења своју песничку природу. До тада пријатељи су га звали Киш-Јанош, на мађарском Мали Јован, онако како су познаници, због ниског раста који је наследио и његов унук, звали Змајевог деду. Лаза се чуди откуд је њихов Киш постао Змај кад је то име тако необично за његову појаву и духовне одлике. „Зар онај омањи, вижљави, лепушкасти, милокрвни младић и – Змај”, зар „умиљати, духовити дружбеник”, „шаљивчина”, „спадало”, „доскакало”, „приклапало” да постане Змај, чуди се Лаза. Како је та „ала” преузела власт и над стваралаштвом умиљатог Киш-Јаноша, Лаза нам приказује у једној готово митској слици – Змај је прогутао славуја који се сакрио у његовом шупљем зубу и, кад чудовиште заспи, славуј побегне из његових уста и почне да пева, али кратко, само док се несносни змај не пробуди.
Силовање језика
Терајући даље у свом излагању, љубитељ кованица и велики мајстор речи направио је и необичну поделу Змајевих песама на змајевке, славујанке, стармалке, омиљенице. Царство славујанки су песме сабране у „Ђулићима” и „Ђулићима увеоцима”, с малим мешањем змајевитог певања. Песме попут „Делија девојка”, где Змај приказује идеал Српкиње коју Лаза назива наџакбабом и прзницом, оне настале поводом конкретних догађаја, попут „Светске крпе” или „Милостивој Европи”, сврстава у змајевке. „Тихо ноћи” или „Дед и унук” су народне омиљенице за које Костић не види разлог зашто су толико омиљене и доказује нам да су далеко од Змајевих најбољих песама. Кад су на ред дошле и чувене Змајеве дечје песме, о којима Костић нема баш лепо мишљење, Лаза уводи и трећу врсту песама – стармалке – тврдећи да је песник у уста деце стављао речи и мисли које нису својствене природи малишана.
Дуго се Лаза забављао Змајевим омашкама у језику доказујући да је песник из лењости и ради стиха и риме преправљао језик по властитом нахођењу. Замера му незграпно скраћивање речи (браћам’ њеним), погрешне граматичке облике (Растио је мали Јова, Ко што расте деца мазна), мешање народних говора, погрешну употребу речи… Слободан Јовановић приметио је, у студији написаној годину дана по објављивању „Књиге о Змају”, да се две трећине Костићевих замерки у змајевкама односе на језик. Занимљиво је да каснији књижевни критичари нису имали много више разумевања за Лазин песнички језик, као што ни он није имао за Змајев, да су му чак упућивали истоветне критике да је због риме мењао облик речи. „Зевс је код њега, ради слика са смеј, постао Зеј”, пише Скерлић оштро нападајући Лазину поезију. Костићеве језичке замерке многи каснији читаоци његове „Књиге о Змају” видели су као ситничавост, мада су додавали да су многе од њих на месту.
Много озбиљније критике претрпеће његова поставка о змају и славују. Песника чије је стваралаштво тако обимно и тематски разуђено тешко је поделити на само две личности. Змај је писао љубавне, породичне, дечје, родољубиве, сатиричне, шаљиве, пригодне песме. „Наш народ је у Змају имао песника који је умео да пева оно што су сви осећали – један за све”, пише о њему Милош Црњански.
У множини песама које је испевао нису све подједнако вредне, неке су писане на брзу руку, поводом каквог актуелног догађаја, „новинарске”, како су их проучаваоци назвали. Упркос томе, такву песничку природу каква је била Змајева тешко је ставити у Лазине оквире једног доброг песничког гласа, славуја, и једног лошег, змаја. Слободан Јовановић је можда био најближе истини кад је написао да је Лаза просто поделио песме на оне које се њему свиђају и назвао их славујанкама, док је оне које му се не допадају назвао змајевкама.
Два певидруга
Говор Лазе Костића на свечаној седници Матице српске, сачуван у извештајима у књижевним часописима као „највећа саблазан, као грдан пример разочараности, преварености, увређености и осрамоћености слушалаца”, одмах је добио тумачење као лични напад на песника чији је узрок Лазина сујета и жеља за осветом „славнијем песнику”. Костић се у „Књизи о Змају” бранио од таквих тумачења његових порива да критикује песничку величину свог „певидруга”, како га је назвао.
Успомена којом почиње историја односа Змаја и Костића тиче се Лазиних песничких почетака, 1857. године, кад му је уредник новосадске „Седмице” Ђорђе Поповић рекао да се „окане тог посла”. Преко Змајевог млађег брата Мите, Лазиног вршњака и познаника, Костић је по Змају послао Поповићу своју песму „Баук”, а онда још једну „буколику”. Заједно са Змајем отишао је до Поповића да види зашто његове песме нису објављене. Киш-Јанош и Поповић весело су се смејали његовим песничким покушајима, уредник „Седмице” очински му је поручио да то није за њега: „То вам је суд на вашу поезију, од сада па до века.”
Иако његов „презмајски заштитник”, јер тада још није добио надимак Змај, није стао на његову страну, мада су њихови односи имали успоне и падове, Лаза жели да нас увери да су несугласице превазиђене пре оног 23. новембра и његовог говора. Тачно је да се Змајова наљутио на њега што је часопису „Дело” послао своју песму написану поводом годишњице смрти Војислава Илића „Прерано” уз пропратно писамце да чика-Јова Змај није хтео да је штампа у Војислављевој „Споменици”. Али, после тога чешће су се састајали у Београду где му се Змај пријатељски жалио да га у том великом граду нико не гледа, да га се клоне некадашњи пријатељи. Истина је и да га је Змајова нагрдио 1897. године, кад се кандидовао на Карловачком сабору као кандидат клерикалне партије, стиховима:
„Бежим из јата старих другова / И тражим друштво јејина сова. / Знам да ме народ бирати неће, / Ал мене ипак Мефисто креће.”
Међутим, ни годину дана касније, Змај му је честитао јубилеј, четрдесет година стваралаштва, а после се састао с њим у Загребу, „својски и свесрдно, као икад”. Неспоразуми су изглађени, уверава нас Лаза. Ни тадашњи ни данашњи читаоци „Књиге о Змају” нису баш убеђени да је заиста тако. Змај о коме читамо у Костићевој обимној монографији веома се разликује од уобичајене представе о њему као о добродушном, моралном, принципијелном лекару и породичном човеку кога живот нимало није штедео и донео му велику трагедију да у свега неколико година изгуби све чланове породице.
Клевета или…
У својим запажањима и сећањима, Лаза нам га описује као сујетног, замерљивог, на тренутке бескарактерног. Преноси нам речи романописца Јакова Игњатовића с једне од књижевних седељки у кафани „Код Пере Камиле” да Змајова избегава њихово друштво јер више воли бирцузе у којима ће му полусвет ласкати, хвалити и славити његову величину. Пишући о његовим родољубивим песмама, позивању на бој за слободу и одбрану отаџбине, Лаза се неколико пута осврће на то да Змајова ни словца није испевао о бици код Сливнице 1885. године, кад су Бугари поразили Србе, а опевао је, иначе, готово сваки, па и сасвим незнатни, политички догађај. Позивао је на бој, али сам није учествовао у ранијем српско-турском рату, чак ни као лекар, опомиње Костић.
Сличну замерку имаће и Павле Поповић, с тим што се он томе неће толико често ни с толико заједљивости враћати као Лаза Костић. Он ће тек, поводом једног „ђулића”, навести да „читаоцу који је обавештен о Змајевом држању у рату 1876, не може бити пријатно кад нађе његово хвастање како ће, кад дође време, погинути за слободу”, уз ограђивање да би Змајево држање у рату требало подробније проучити. Далеко тежа Лазина оптужба је она о песниковом ставу после „Туцинданске трагедије”.
На тај црквени празник, 1889. године, Јаша Томић, због увреде на рачун његове жене, убио је познатог новосадског политичара и новинара Мишу Димитријевића. Лаза сведочи да је Змајова, наводно, жалио што убица, који је бранио част своје породице, неправедно тамнује, да није дошао ни на сахрану ни на парастос Миши Димитријевићу, једном речју да је стао на страну убице. Змај у монографији Лазе Костића нема готово ниједну добру особину.
Сликајући његов портрет, Костић се не либи ни да га отворено вређа, па не чуди што су после читања таквог дела многи проучаваоци извукли закључак да је Лазина намера била да га просто оклевета, да „демистификује” љубимца народа, наружи добру представу о њему. Тешко да један о другом тако пишу „певидрузи” који су раскрстили с личним размирицама и неспоразумима. Изненадиће се појединим деловима монографије и обожаваоци Змаја, али ни љубитељима Лазе Костића неће бити свеједно кад прочитају како је љуто знао да ошине најобразованији песник своје генерације.
(Политикин забавник)
