Тешко да било ако од нас није у бакиној, теткиној или ујниној кући имао прилику да се диви гоблену. Чаролија боја и кончића коју су вредне руке наших вољених вековима претварале у уметност. Овај обичај, међутим, потиче из Француске, а у Србији је од старта оберучке прихваћен и вишеструко негован.
У 15. веку, у Паризу браћа Жан и Филибер Гоблен основали су радионицу за бојење тканина, Маnufacture des Gobelins. Њихови радови временом достижу такву популарност да привлаче пажњу француског краља Луја XIV. На његов захтев радионица постаје део краљевске фабрике за израду намештаја.
Мотиви који су красили гоблене односно, како Французи воле да их називају – таписерије, зависили су колико од наручилаца толико и од умешности мајстора. Није била реткост да познати уметници руководе оваквим радионицама. Чак и неки од највећих сликара свих времена попут Рафаела и Гоје, бавили су се њиховом израдом.
Године 1893. у Берлину, Јакоб Вилер отвара радњу за израду постељине декорисане везом. Посебна погодност радионице је била могућност наручивања поштом. Купац је једноставно требало да упути писмени захтев и да изабере жељену декорацију која ће бити овековечена везом. Овим, постепено, почиње историја неприкосновене краљице у царству ручних радова – Вилерових гоблена.
Занимљиво је да су се већ тада међу Вилеровим муштеријама налазили и поручиоци из Србије. Гоблени су куповани, урамљивани и поклањани. Теме, мотиви и боје запали су за око нашим умешним бакама које су ову мајсторију очувале до данашњих дана.
