У српском традиционалном наслеђу остале су забележене игре којима су се некада занимала деца. Нажалост, већина ових игара за децу данас је запостављена и заборављена, премда је примат преузела технологија и модерне игрице на разним уређајима.
И док је данас за игру потребан телефон, таблет, плејстејшн и др. некада је била потребна што пространија пољана и што већи број другара расположених за дружење. Већина данашње деце ни не зна шта се користило уместо лопте и све чешће од њих можете чути реченицу “мени је досадно”. Деца су некада била срећна ако имају само импровизовану варијанту лопте.
Лопта је некада прављена од крпа увезаним канапом и говеђе длаке у пролеће када се говеда лињају. Била је таман толика да се обухвати шаком, „колико да стане у шаку“, а називана је „крпењача“ или лопта. Наравно да су кожне лопте постојале и раније, још у 13. веку имала су их деца имућних породица, али су у Србији крпењаче биле и те како коришћене и у 20. веку.
У збирци Вука Врчевића под називом “Српске народне игре које се забаве ради по састанцима играју”, објављеној 1868. гоине записане су многе игре којима су се деца играла у Србији. Једна од њих је и топуз-топа, куц-куц,која се изводила на отвореном простору „између момчади“ са лоптом од крпа. Начин играња и правила подсећају на данашњи рагби. Ту је и игра бој топа која се такође играла на великим пољанама и покошеним ливадама, са крпењачом, а у неким елементима ове игре назиру се основни принципи данашње одбојкашке игре.
Крајем 19-ог века Милан Ћ. Милићевић у првом броју СЕЗб чији је назив “Живот Срба сељака” објављује описе пет игара у којима се користи лопта као основни реквизит. То су игре: с коња на кобилу, чик чорбе, разбиграда, лопте или шукања и игне иплик. Занимљиве су две игре које ће се у нашим селима играти безмало више од сто година. Прва је игра с коња на кобилу или с коња на магарца. Играчи су се бирали по снази да би један другог могли носити на леђима, и по паровима. Чим један другога појашу, одмах ће се који од јахача потегнувши лоптом на најближег свог другара с десне стране и викнути: један! Овај ће је бацати другом до себе, рекавши два! Овај опет трећем, а трећи четвртом – све по један број више набрајајући до 10. Ово иде брзо и живо, мањ ако су играчи невешти или нејачи па се љуљају и не могу да држе, него се морају намештати. Када се наврши број 10, одмах је промена места. Ако који не ухвати лопту кад му се баци, него она падне на земљу, онда јахачи брже-боље сјахују и беже куд ко може, а коњи грабе лопту, па који пре уграби баци се за којим од јахача и гађа да погоди. Ако га удари, онда они јашу пређашње јахаче, сваки свога друга, а ако не погоди, опет лежу те их јашу као и пре. Тако се игра докле им се не досади“.
У селима Подриња ова игра се назива с кобе на кобу или мртва кобила. У тренутку записивања (шездесете године прошлог века) изводили су је дечаци. У току добацивања лопте није било ни бројања, ни било каквих узвикивања, већ само додавања лопте од говеђе длаке између јахача, док „коњи врдају“ – врте се како би јахачи испустили лопту и тиме играчи коњи добили прилику да измењају места са играчима јахачима.
Без лопте играла се трула кобила. Дечаци стану у ред, један иза другога. Први у реду оде мало наприед и нагне се тако да се подбочи рукама на своја колена и осталима окрене стражњицу. Ту особу зовемо “кобила”. Затим се остали, један по један, залећу према “кобили” и прескачу је. Онај који прескаче мора једном ногом опалити “кобилу” по стражњици. Ако успе и прескочи и доскочи на ноге, иде на крај реда а следећи из реда на исти начин прескаче “кобилу”. Ападне након доскока, он постаје “трула кобила”!
Друга игра коју је Милићевић описао, а која се безмало читав век играла на нашим просторима носи назив лопте или шукаља. По његовим речима била је „једна од најмилијих игара с лоптом“. Иста игра и са истим правилима у Херцеговини се играла под називом топуз града. Једна група, или како они пишу „странка“ је у „граду“ – кружном омеђеном простору, а друга „којој је запало да крије лопту, окупи се мало на страну, ту „један узме лопту, сакрије је у њедра држећи је у руци, али и сви други држе руке у њедрима као да је лопта у свакога. Потом се распореде око „града“ уз узвике: „Држи ми се, држи!“ и сви замахују ка играчима у „граду“. Ова игра само под другим називима била је позната и у западној Србији. У Подрињу је носила назив шукалице или каше, а изводила се најчешће у пролеће када се говеда лињају, јер се лопта правила од говеђе длаке. У овој варијанти лопта се није крила, већ се брзо додавала између играча ван круга. Сваки погођени играч испадао је из игре, а победник је била група која је сачувала више играча. У југозападној Србији ова игра се називала около лопте, у селима Такова кријење лопте, у селима Пештерско-сјеничке висоравни лопте, а у околини Кикинде лопте и града.
Овој групи, такозваних старијих игара са лоптом припада још неколико игара. Пре свега то је игра синова која је позната становницима западне Србије, а Братић и Делић је описују под називом копилића. За игру је потребно ископати у земљи у низу онолико рупа колико има играча, и имати лопту од говеђе длаке. Пре почетка играња одреди се чија је која рупа. Са договорене удаљености, један по један играч котрља лопту преко ископаних рупа. Власник рупе у коју падне лопта мора брзо да реагује, да узме лопту и гађа остале играче који се разбеже. Уколико погоди неког, тај је „добио сина“ и испада из игре. Играју све дотле док не остане један играч који није добио сина.
Игра армана је једноставнија варијанта игре шукалица. Неограничен број играча образује круг и код њих се налази лопта. Сви држе десне руке под левим пазухом, а само један поседује лопту. У средишту круга је само један играч. Играчи из круга три пута повичу:“Ју-ха, ју-ха, ју-ха!“ и тек тада играч који има лопту сме да гађа играча у центру. Пошто он не зна ко поседује лопту, мора од свих да се чува. Ако га лопта погоди, он остаје и даље у центру, ако га не погоди, играч који је промашио заузима његово место, и играње се наставља.
Занимљива је игра клин чорбе коју изводе само три играча. Један је јахач, други је коњ, а трећи је посматрач. Јахач има лопту и њоме непрестано удара о земљу и хвата је. Коњ „врда“, а посматрач прати покрете јахача и чека да му се укаже прилика и ухвати лопту. Ако ухвати лопту, тада он и јахач мењају улоге. Догоди ли се да играч коњ буде спретан и ухвати лопту, тада он и јахач мењају места. Милићевић је ову игру описао под називом чик чорбе, а Лука Грђић-Бјелокосић у околини Мостара под називом ипликонца.
Игра шука, позната је у многим крајевима под истим или различитим називима – мете, лопте или Нека бије, нека бије. Играчи се поделе у две групе, а на раздаљини од 4-5 метара повуку се две црте по земљи – мете. Крај једне мете је једна група играча, а код друге друга. Између њих и мета шетају се три играча. Сва тројица држе десне руке под левим пазухом, а само један има лопту. Њих тројица истовремено узвикну: „Нека бије…“ па се каже нечије име. Играч чије је име изговорено мора брзо да претрчи из једне групе у другу, и да пази да га не погоде лоптом. Ако буде погођен испада из игре, а ако ухвати лопту мења место са играчем који га је гађао.
Чобанска игра “Гуџе” је једна од ретких екипних игара коју су карактерисала помагала у виду мочуги – мотки. Играчи би се поделили у две групе и ископали две рупе на различитим крајевима ливаде, а претходно би пронашли фин камен облутак који је могао да клизи по ливади или да се котрља. Помоћу тих мочуга деца би гурала камен, играчи су се додавали међу собом, с циљем да се облутак угура у противничку рупу. Игралиште није било просторно ограничено, већ колика је ливада, толики је и терен био. Kако тада није било заштитне опреме, кацига и костобрана често су играчима остајале модрице.
Игра врдања, врдања уз дувар била је позната у северозападној Србији. Изводиле су је две групе играча, али су практично у игри учествовала само два играча, сваки од њих за своју екипу. Обично се на неком зиду омеђи простор где ће се игра изводити. На растојању од неколико метара налази се црта са које се гађа играч постављен уз дувар (зид). Играч код дувара може само да „врда“ у омеђеном простору, или да ухвати лопту. Када ухвати лопту, гађа свог противника. Погоди ли га, избацује га из игре, а ако он буде погођен испада из игре. Победник је група чији је играч остао последњи непогођен. Од ове игре настала је “између две ватре”.
Игре са лоптом могле су се изводити и у кући, нарочито у зимском периоду. Једна од таквих игара је игра под називом круга. За игру су потребни осам играча и лопта од крпа или гуме. Четири играча седећи у центру просторије образују круг леђима окренути његовом средишту. Остала четворица су у угловима (ћошковима) просторије. Лопту имају играчи из ћошка (један од њих) и гађа играче који седе. Они не смеју да устану, могу само да хватају лопту и гађају неког играча у ћошку. Сваки од играча када испусги лопту при хватању испада из игре. Победник је она група чији играч остане последњи – или група из центра или из ћошкова.
Са појавом лопте од гуме и игара које су се преко школских програма училе и преносиле (као што су између две ватре, између четири ватре, одбојке, фудбала…) старије игре полако се заборављају и нестају. Данас не постоји много игара које се могу срести у сеоским срединама. Најпопуларнија игра је свакако фудбал, а заступљеност савремених игара са лоптом (одбојка, кошарка, рукомет…) зависи од успеха наших спортиста на великим светским такмичењима.
Која је била ваша омиљена игра у детињству?
проф. др Оливера Васић, етнокореолог
Магазин “Фолклор“, бр. 009, стр. 12
Опанак, Свевлад
