Фондација Слободан Стојановић презентовала је до сада многе приче српског књижевника. Имали смо прилику да неке од поучних и шаљивих прича у новије време чујемо и кроз монологе Драгана Николића у ТВ – серијалу под називом “Нешто лепо”.
Издвајамо вам, овога пута, одломак из Стојановићевог романа “Лав у Београду”, са сајта nestolepo.com, где је описано како се Нова година почела дочекивати у српској престоници у другој половини 19. и почетком 20. века.
“Како се Нова година дочекивала у Београду? Леп домаћи задатак за писца! Пробајте. Колико год се домишљали и увијали, тешко ћете написати нешто лепше и финије од онога што је једном већ написао господин Милан Јовановић Стојимировић. Нема друге, него да, као ја, скинете капу, честитате и пољубите у руку писца и препишете у свој споменар, читким краснописом:
„Прослављање Нове године није наш народни обичај. Нова година се у Србији отскора „дочекује“. Београд је, као престоница, први у Србији увео у обичај новогодишње празновање, које је временом, по угледу на „Силвестрово“, на Западу, почело да се светкује у позајмљеним формама „бдења“, односно „чекања“ Нове године, уз разне шале и весеља у току ноћи и уз облигатне новогодишње честитке 1. јануара пре подне. Доцније, двор је установио свој чувени новогодишњи бал, који је био имитација новогодишњег дворског бала у Паризу, кад је Наполеон III обично држао свој велики политички говор. Има се утисак да је те балове код нас први увео Кнез Михаило, а зна се колико су на њих полагали краљ Милан и краљица Наталија, која је бриљирала на њима у свој помпи своје горде лепоте, и уживала да око себе скупи што одабраније друштво. Музика и игра биле су њене две главне пасије, а може се рећи да је и умела да игра, јер је у кадрилу, валсу, полонезама и менуету морала да има савршене играче.
Стари „танцмајстор“ Кезић причао је да се у Србији никад више није играло него пред крај века. По целој Србији отварани су „танцшули“, и учитељи играња почели су да стилизују наша кола, класификујући их у брза и тиха, салонска. На балском „реду игара“ увек је стављана на прво место Србијанка, затим неки валцер, па онда Краљичино коло, па нека полка, и тако наизменице, једна српска па једна „страна“ игра. Бал се делио на две части: до поноћи и од поноћи. Обично је на програму било десетак игара, а на крају штампаног програма је писало: „Устај, дико, зора је!“, чему се усмено додавало: „Да беремо ораје!“. Кад би дошла поноћ, отменији свет се повлачио, а кад би се ред игара већ исцрпео, онда је настајао најбурнији део игранке, јер онда више није било строге етикеције, а музику су плаћали коловође. За време одмора, каваљери и даме су ишли под руку салом у круг, и то су били тренуци удварања, јер се за време игре није уопште разговарало.
Новогодишњи балови нису били тако усиљени. Они су носили весео, па често и врло весео карактер. Пошто би се одиграло десетак игара, па чак и неко несташно коло, као на пример, „Хајд на лево, браца Стево, хајд на десно, сека Персо!“, заиграло би се Баба-Мундрино коло, које се играло под сунцобранима, уз сву афектацију отемности употребом лепеза, шлепова, лорњона и цветова у руци, итд, а затим би један, аранжер изишао насред сале и узвикнуо: „Госпође и господо, имам да вам јавим једну тужну вест:
Стара година је умрла и сад ћемо је сахранити! Молим вас да се свако пoвуче на своје место.“ У том тренутку би се утулиле лампе и кроз салу би био пронесен бео чамов мртвачки сандук, око кога су разни весељаци носили свеће и певали „Свјати боже!“… За ковчегом су ишли ожалошћени, то јест намаскирани и травестирани људи и жене који су представљали беду, разне ругобе и пороке, правећи се да плачу и ридају. Чим би се завршила та „комендија“, биле би запаљене светиљке и неко би викнуо: „Срећна Нова година!“. Обично се пазило да то буде оџачар у свом гаравом оделу и са целом својом опремом, и у салу би била уведена нека девојчица у беломе, са пуним рукама цвећа, која је представљала „Нову годину“.
Музика би засвирала туш и онда би почело честитање уз куцање чашама, а често и уз љубљење… Међутим, још за време оне помрчине, „аранжер“ би однекуд пустио у дворану ђилкош-прасе, које би гроктало и цикало, и не умејући да се снађе, пролетало између ногу каваљера и дама, које су такође цикале, те би и то допринело општој веселости. Млади људи су јурили за прасетом да га ухвате, јер је прасе симболизовало срећу, а тад би већ неко повео лако и весело коло, те би се тако пресекла та пошта гужва. То је био тренутак у коме би газда локала у коме је одржан бал почео да служи цео свет крофнама, и то у финијим локалима омањим, такозваним „шприц-крофнама“, па чак и неким колачима који се у француским куварима зову „Lettres d’smour“, то јест „љубавна писма“, а које наш свет зове „садњаче“ или „мечје шапе“, а у паланкама и у популарним локалима крофнама великим као лепиње, у једној од тих крофни морао је бити „наполеон“, или бар дукат, а биле продаване по грош; зато се цео свет грабио око тих крофни, па су кидане са узбуђењем, јер су сви тражили у њима златник, а кад би он најзад био откривен, настао би пљесак, задиркивање и урнебес.
Таква је, отпилике, била атмосфера у којој је стари Београд некад испраћао стару годину и очекивао „ново лето“, полажући у њега нове наде и поздрављајући га са вером у будућност!“.
Ако се тако испраћала Стара и чекала Нова година, можемо тек замислити како је испраћен Стари, а дочекан Нови век! Обећасмо помешано, све троје: код куће међу својима (читање), „Гранд-хотел“ и „Радничку касину“ (програм знате), на бирање. Лепо и отмено штиво сте прочитали, заслужили сте и макенбал и посело, а тамо се многошта чудног и бурног догађало у ноћи између два века. Али, осим на луд и незабораван провод у Гранду и Касини, мораћамо, на жалост, да свратимо и у Београдску душевну болницу! Зашто? Прочитаћете.”
С. С.
Нешто о писцу:
Слободан Стојановић (Ђаковица, 13. фебруар 1937 – Пожаревац 4. јануар 2000) био је српски књижевник, уметнички директор Савременог позоришта у Београду (сада Београдско драмско позориште), уредник Телевизије Београд и професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду.
Аутор је многих драма (“Опасна вода”, “Ожиљак”, “Слатке и горке трешње”, “Осмејак Светог Спиридона”, “Велики дан”…), драматизација (“Лоше оковани Прометеј”, “Полетарац”, “Вукадин”, “Ујкин сан”…), драмских рестаурација (“Лажни цар Шћепан Мали”, “Смрт Максима Црнојевића”, “Трол и Кресида”)… Највише га памтимо по ТВ драмама и серијама: “Туга”, “Голубовића апотека”, “Смоки”, “Сироче“, “Више од игре”, “Учитељ”, “Држање за ваздух”, “Једног лепог дана”, “Осам стотина жена”, “Јастук гроба мог“, “Чаробни брег – Рондо”, “Срце и њена деца”… и циклусу “Бака Радиних прича”. Писао је и прозу: “Поводом мокрог снега”, “Отрчао”, “Учитељ”, “Лав у Београду”, “Девојка са лампом 36.г.”, “Љубавна прича са срећним завршетком”… дечје приче, новеле, есеје…
Глумац Драган Николић имао је прилике да говори текстове које је писац Слободан Стојановић деведесетих година писао за Љубу Тадића. 20 десетоминутних драмских вињета емитоване су сваке суботе на Јавном сервису. Свака од њих обрађује по једну тему, попут среће, старења, брига, глупости, тиквана и тд.
