Слава је била догађај за који се домаћин се старао, и преко целе године спремао, како ће га прославити. Дан уочи крсне славе он би позивао све пријатеље, изузев оне који такође славе исту славу. Слава или крсно име зове се још: свети или свето. Домаћини који славе славу називају се свечари. Кад гости долазе свечарима у кућу обично говоре: “Добар дан и честито ти свето! Славио га много година у здрављу и весељу!” Или: “Помози Бог, срећна вам слава!” Пријатељи из других села (дакле они који су удаљени) требало је да на славу дођу и непозвани.
Међутим, треба истаћи да тога дана куће домаћина- свечара нису биле само гостољубиви домови спремни за гошћење рођака и пријатеља – него су и постајале домови молитве, претварале се у цркве Божије, у којима је домаћин са породицом приносио молитве захвалности Богу и своме светитељу за дотадашње дарове и молбу да их све и убудуће прати благослов Господа, здравље, срећа и свако добро у животу и раду.
Њихов дом био је тога дана отворен за путнике и намернике, а сиромашни и невољни били су потпомагани већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло, чак били и најсиромашнији, своју славу би прославили – помињући тога дана у молитви свога светог заштитника.
У време вековног робовања, дани славе били су тренуци препорода, који су уливали нову снагу и охрабрење. У прослављању славе , српски народ је црпео снагу да може издржати све патње кроз које је пролазио и дочекати дан слободе. Умирала су поколења не дочекавши слободу, али су на самртном часу остављала завет својима потомцима:
да љубе, чувају и јачају своју православну српску веру, да поштују њене светиње, да прослављају крсно име – своју славу – јер ће само вера моћи да снажи вољу за животом, и сачувати народност – име српско.
Ни на бојишту уочи саме битке, честити Кнез Косовски није заборавио да слави своју славу. И много векова после Косова, српски војници славили су своје славе у влажним рововима, чак и усред љуте борбе.
Многи и данас прослављају успомену на свога светитеља исто онако као што су и њихови стари чинили. Ни данас не заборављају заштитника свога дома. Славе га онако како су у могућности да славе, показујући да су прави синови своје вере и Српске цркве, а достојни потомци својих дичних предака.
Извор: Растко
