За женско дете у Србији кажемо кћи, кћерка, ћерка, кћер, ћера, шћер… Међутим, шта је од ових облика правилно?
Правопис Матице српске бележи кћи, кћер, кћерка и ћерка као књижевне, стандардне облике, тврди портал pismenica.rs
До грешака најчешће долази у промени по падежима именице кћи. При употреби облика кћи треба водити рачуна о томе да је то облик номинатива, а да ова именица у акузативу гласи кћер, а не кћи. Дакле, кад је ова именица субјекат у реченици треба употребити облик номинатива – кћи, на пример: Моја кћи је одлична ученица. Међутим, када је у функцији објекта, употребићемо акузатив – кћер, на пример: Волим своју кћер (а не Волим своју кћи). Како је рекао Милорад Телебек: „Кћи може родити кћер, али не може кћер родити кћи”.
Кћи је, заправо, стара словенска реч за именовање сродства и она се, као и именица мати, мењала по тзв. промени именица женскога рода сугласничких основа. Ове именице су у номинативу гласиле мати и кћи, а у свим осталим падежима основа им је проширивана суфиксом -ер. Током историјског развоја језика, именица кћи се почела мењати као, рецимо, именица ствар, а именица мати као жена. Међутим, оне су сачувале старе основе те именица кћи у номинативу једнине и данас тако гласи, а у генитиву, дативу и вокактиву – кћери.
Кћерка је такође правилан облик, добијен од кћер и суфикса -ка. Датив ове именице гласи кћерки и кћерци; генитив множине је кћерки. Присвојни придев је кћеркин.
Облик ћерка је такође правилан, а избегаван је последњих деценија јер га у Речнику уз Правопис из 1960. године није било. Реч ћерка добијена је упрошћавањем сугласничке групе кћ- у кћерка. Овај облик је најчешћи у свакодневном говору.
Од четири облика који су у употреби: кћи, кћер, кћерка и ћерка предност треба давати облику кћи, али допуштено је употребити и преостала три.
pismenica.rs
