За сваки сегмент живота наших предака био је везан одређени ритуал.
То је, поготово, било изражено у специјалним приликама попут свадба, жетве, рођења, дизања куће…
Раније када се бирало место за подизање куће строго се водило рачуна да се испоштују сви ритуали.
Дубоко се веровало да оностране силе шаљу повољне и неповољне знаке будућим власницима, те се веровало да су срећна места за одизање куће она на којима су животиње мирне. Тако би, будући власници, на месту где желе да подигну кућу често заграђивали овце и остављали их да преноће. Ако би стадо мирно спавало, то место било је погодно за подизање новог дома.
Још један ритуал практиковао се у Мачви и Шумадији и био је везан за животиње. Наиме, домаћин би ставио четири камена на места где треба да буду четири кућна угла. Следећег јутра завирили би испод камења, те ако би испод сваког од њих пронашли животињицу или инсекта сматрало се да је место погодно за градњу.
Уколико не би ништа нашли, преместили би камење. Поступак би понављали све док се не би појавио повољан знак, а ако га не би било, одустајали би од градње на том земљишту.
Приношење жртве било је обавезно на темељима куће. Жртве су се приносиле прво на темељу, потом на прагу, на огњишту и крову. Извођењем овог ритуала градитељи су желели да умилостиве више силе, чија је наклоност често сматрана променљивом.
Најчешће су клали јагањце, петла или овна, а њиховом крвљу прскали би темеље куће. У појединим крајевима градитељи би уграђивали и животињску главу у темељ куће.
У песми Зидање Скадра од браће Мрњавчевића Вила захтева да принесу људску жртву како би се темељи града одржали. Межутим, у стварном животу људске жртве приносиле су се само симболично. Жртва се сводила на то да се у темеље зароби нечија сенка, која се сматрала еквивалентом душе.
Уместо неке животиње, данас се у темељ уграђују флаша с вином, жито или новац. На месту предвиђеном за градњу људи би остављали чашу или флашу пуну вина, ракије, пшенице или брашна. Понегде су је стављали на земљу, негде закопавали или је обесили о пободен штап. Сутрадан би долазили да виде шта се догодило. Ако би све остало недирнуто, место се сматрало погодним. Уколико би нешто недостајало, претпостављали су да је оно халовито и да ту не треба зидати.
Мајке су посебно морале да пазе децу да не приђу близу док се копа темељ. А мајстори су прибављали жртву тако што би измерили нечију сенку свиленим концем, па би конац узидали у темељ. Тај човек би, по веровању, ускоро умро, а његова душа би преузимала бригу о новој кући, поставши кућни дух таласон.
