Некада су домаћини на славу госте позивали лично. Домаћин, или неко од млађих из куће, одлазили би у кућу госта најчешће са собом носећи погачу, лепињу или мањи хлеб на поклон, а у многим крајевима где су Срби данас се задржао обичај одношења јабуке. Позивар се поздрави са будућим гостом и на поклон преда јабуку као знак добродошлице.
По где-где у Србији сматрало се да се на славу и не зове, већ се подразумевало да сви знани из краја дођу у куће које тога дана обележавају одређеног светитеља. Нарочито је то важило за “сталне госте”, оне који по традицији годинама долазе.
Први обичај одавно се изгубио. Данас се на славу, из практичних разлога, не зове лично (осим када су у питању људи које свакодневно виђамо). Позива се телефоном, смс порукама… или се, као по другом обичају, и не зове већ се долазак подразумева. Мада, учтивије је свакако позвати сваког госта и изразити жељу да присуствује крсном имену ваше породице. Такође, данас се у позиву наводи и време када се гост очекује (на ручку, или вечери… први или други дан славе). Некада овако нешто није практиковано, а данас су, из практичних разлога, људи приморани на овакву врсту организације, с обзиром на то да многи живе у мањим становима и не могу примити све госте одједном, а и већина гостију и ради (на радни дан, а богами и викендом).
Правило је и да домаћин госта дочека пред кућом или на прагу дома речима: “Добро дошли”, а гост честита славу на овај начин:
“Честит свети (нпр. Мрата) и срећна ти слава домаћине! Нек Бог да здравља и среће, теби и твојој породици!”
Домаћин одговара:
“Хвала и добро нам дошли! И вама нека Бог и свети (нпр. Мрата) помогну да доста година долазите и да славимо у здрављу и весељу!”
Како који гост долази на славу прво се послужује славским житом и отпије гутљај освештаног вина. Најпре се прекрсти, пожели добро здравље кући у коју је дошао, а кад заврши гости по старешинству седају за сто.
Ко испоштује обичај да се на славу не позива, а има неколико слава да обиђе истог дана, онда тај који није позван долази код свечара у време између ручка и вечере, да би честитао славу домаћину, који га прима и служи: житом, пићем, колачима и кафом. У оваквим случајевима гост се задржава око пола сата и одлази. Тако се поступа и кад гост мора да обиђе више свечара, као и због поштовања домаћина.
У Србији се још понегде сачувао и обичај “дворења славе”. Тада домаћин у свечаном оделу и изразито ведро расположен, дочекује госте, послужује их, и цео дан не седа за сто док год гори славска свећа, из поштовања према светитељу који се сматра главним гостом у кући тог дана.
Шта се сматра пригодним славским поклоном?
У давна и скромнија времена на поклон се носило оно што су гости ручно израдили – колачи, тесто, хлеб, али прикладно је било и вино, ракија, јабуке, брашно… Укратко, нешто што они који иду у госте већ имају и што их неће много коштати. Као пригодан поклон могао је да прође и неки ручни рад – везени стољњак, миље или гоблен, нарочито ако дар долази од девојке стасале за удају која жели да се “покаже”.
Поклони из године у годину постали су све луксузнији, али и бизарнији. Тако се догађају ситуације да жене из слављеничке куће добијају козметику, накит, есцајг, постељину… домаћини чарапе, кошуље, парфеме, а и на децу се не заборавља па су ту луксузне играчке и сличне ствари.
Боца пића за домаћина – углавном црно вино, кафа, ратлук/бомбоњера или цвеће за домаћицу, као и чоколада за децу су сасвим прикладни поклони, уколико са собом понесете сво позитивно расположење и ведрим духом улепшате некоме славу.
Такође, уколико сте вешти у рукотворинама, или изради неких лепих и оригиналних предмета који би красили нечији дом, и данас се сматра прикладнијим поклонити тако нешто него горенаведене предмете. Они су знак да вам је стало до онога коме их поклањате, јер сте се око поклона потрудили.
А шта ви најчешће поклањате? Које поклоне сматрате најприкладнијим, а шта је за вас непримерен поклон?
Опанак
