Пред вама је изузетно добар текст свештеника Максима (Првозванског) који објашњава шта се тачно на духовном плану догађа па се брак временом урушава, а такође даје конкретне савете духовне борбе да се брак и љубав сачувају.
Дошао си са посла, уморан, гладан, умало да си отпуштен данас, ауто те је на једвите јаде довезао кући и уопште – дан је био тежак. Отвараш врата, а жена ти каже: „Иди и стави децу на спавање!“, ти јој одговараш: „А ручак?“. Жена ће ти на то: „А ручак ћеш после сам себи да спремиш“.
Шта ће ти бити у том тренутку у глави? Није тешко замислити.
Главна борба коју уопште човек води је борба – са ким? Апостол Павле говори: „Не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“.
Kо су духови злобе у поднебесју? Други назив се ретко употребљава у храму, он је пре народан, али јако тачан и правилан – у питању су зли духови. То јест, у питању је борба са демонима. Са духовима злобе. А коме је од нас јасно у чему се састоји ова борба?
Наљутио си се на своју жену јер ти није припремила ручак, чак те је и послала да ставиш децу на спавање. Одакле се у теби појавио овај осећај увређености и шта са њим учинити? Догодило се следеће: ти си прихватио помисао.
Постоји изузетно важан подвижнички појам у Православљу који се назива „помисао“.
Помисао не представља мисао већ, ако се тако може рећи, мисао-осећање. Налази се истовремено и у глави и у срцу. У питању је мисао праћена осећањем.
Заправо, већина помисли уопште није наша. Имају однос са нама само зато што нам се предлажу. Поред сваког од нас налази се друг са роговима и репом. Они лове одговарајуће стање и чим се у теби јавља осећање увреде, на пример, (разумљиво, уместо да твоје основне потребе у јелу, одмору и подршком буду задовољене, теби говоре да урадиш још нешто), теби се предлаже гомила мисли. Ако им дозволиш да се развију, можеш на тај начин доћи и до женине прабабе.
Вероватно си приметио да се мисли на тај начин везују једна за другу, тако да си у стању да се сетиш свега. Тридесет година си у браку, али си на пример, у стању да се сетиш како је жена на свадби рекла нешто можда неприкладно твојој мами. И потпуно нормални односи између супружника претварају се у некакав пакао, ти просто не схваташ како си могао све ове године да живиш са таквом особом.
Ти си прихватио мисли које су веома брзо разориле читав твој унутрашњи свет. Затим почињеш да мислиш о помисли, затим се слажеш са њом у срцу, а затим она заправо постаје твоје друго „ја“. На крају, помисао може да се претвори у порок са којим нећеш бити у стању да се избориш, као што ни алкохоличар није у стању да се одупре алкохолу.
Kао свештеник непрестано имам прилику да разматрам породичне проблеме младих породица. Они долазе код мене да се посаветују. Заједно или сами. И могу да кажем да се у 100% случајева догађа једно те исто…
Накупљају се увреде: „Он ме не разуме, ја седим код куће са децом, а он је на послу. Он тамо има живот, бриге, проблеме. Долази кући, ја желим да поразговарам са њим, волим свог мужа. А он руча и иде да легне. Зато што мора да устане у шест ујутро. И ја га, наравно, разумем, али ми смо три године у браку и за ове три године смо поразговарали само два пута“. Или: „Она не воли и не уме да спрема. А моја мама је тако лепо спремала, такве пирошке је правила! Шта сада? Kада огладним – да зовем мајку? Или да сваки дан једем у ресторану?“
Цео проблем је у томе што ми прихватамо помисли – увреде, гнева, осуде, раздражљивости и гомилу других. А шта треба радити? Па потребно је не прихватати их. Лако је рећи, тешко урадити. Иако заправо и није тако тешко. Просто је неопходно знати како.
По том питању постоји заједничко оружје борбе за породичне људе и за монахе које се назива Исусова молитва: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Или „помилуј ме грешну“.
Зашто је то реално оружје против демона?
Па, као прво, зато што призивамо име Божије, призивамо Бога у помоћ и буквално се Исусовом молитвом заклањамо од помисли као штитом.
Kада пробаш, открићеш каква се заиста борба води унутар тебе. Мисао покушава да ти продре у главу, а ти јој одговараш: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Она прилази са друге стране, а ти: „Не, сачекај“ – „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ – мирно изговараш Исусову молитву, не дозвољавајући мисли да се врти у глави.
Ето, на пример, ако си муж који није дозволио себи да се увреди. Ти си се смирио и сада можеш да се присетиш да те је жена од јутрос звала и рекла да има температуру тридесет девет, а да си ти потпуно заборавио на то. Или да вам се дете разболело и зато се цео дан бавила њиме и уопште није имала могућности да ти припреми нешто. Дужан си да покушаш да нађеш оправдавајуће објашњење.
Ова тактика не дозвољава да се увреде гомилају, да се ђаво пушта. Ствар је у томе што смо ми уопште такви да се журимо да живимо, док се ђаво уопште не жури. Он је, попут искусног ловца, у стању дуго да седи и чека. Повод. И дочека га. И он користи тај повод. А ти можеш да ни не приметиш то.
Јако је важно схватити да љубав нигде не одлази. Једноставно, прихватајући мисли ми дозвољавамо ђаволу да разори конкретно не наше односе са мужем или женом – већ пре свега наше односе са Богом.
Шта мислите, да ли ђавола уопште занимају наши односи са мужем или женом?
Па, веома мало. Наравно, јасно је да је њему увек добро када је нама лоше, али шта је његов главни задатак? Наши односи са Богом. Ето, сада се види зашто су наши односи у браку вредни Богу. Зашто нам Он једноставно није рекао: „плодите се и размножавајте“ и није уредио партеногенезу. Међутим, Он је из неког разлога рекао: нека између њих постоји љубав. Нека то буде брак. Нека то буде породица. Нека човек „остави оца свога и матер своју и прилепи се жени својој и нека буду двоје једно тело“. Богу је то веома важно.
Зато што кроз брачну љубав човек усходи ка љубави према Творцу. Он се само тада учи (ја сада посебно изостављам монаштво, јер говоримо о породици) да љуби Бога, када љуби своју жену. Или када она љуби свог мужа. Ето, зашто је ђаволу тако важно да разори љубав.
За запрепашћење је да, као по правилу, ми не видимо оно што се догађа у нашој глави и у нашем срцу. Kод већине људи већи део помисли живи годинама. Они их чак и не региструју. Не примећују мисли које се у њима налазе. Ето то је занимљивије од свега.
То узгред говори о томе колико смо уопште ми у заблуди, мислећи да наше мисли јесу наше. Већина мисли које ми мислимо, наш компјутер (глава) не региструје. Ми не примећујемо да их мислимо.
У православном подвижништву, када мисао тек приђе човеку, она се назива речју „прилог“ – када нам се мисао предлаже она још увек није наша.
Штавише, ако ми ту мисао и допустимо, чак и неку веома греховну мисао, али је одмах одсечемо чим се јавила, нашег греха ту уопште нема. Ту чак нема потребе ни да се кајемо. Међутим, по правилу, на стадијуму прилога ми мисли и не региструјемо. Ми их примећујемо на стадијуму резултата, када човек говори: „Зовем се Васа и ја сам алкохоличар“. А док се читав тај процес претходно одиграва, ти ништа не примећујеш.
Постоји златно правило: борити се са помишљу у моменту када си је приметио. Јако је важно почети макар на стадијуму резултата. Нека је ова помисао нанела своју разорну штету скоро 100%. Али си ти то приметио и седећи на рушевинама почни да се бориш. Почни да изговараш Исусову молитву и не пуштај даље те плодове у своју главу, не пуштај их. Ако искрено то почнеш да радиш, следећег пута ћеш помисао приметити неки тренутак раније. Ако не почнеш то да радиш, следећи пут ће бити горе и горе.
Аутор: Свештеник Максим Првозвански
Извор: Православни родитељ
