Pre mnogo godina jedna učiteljica zamolila je svoj razred da napiše sastav sa temom prava veličina. Među učenicima nalazila se jedna devojčica iz siromašne i neobrazovane porodice.
Učiteljica nije očekivala od nje neki izuzetan sastav. Međutim, ono što je devojčica napisala tako je duboko uticalo na nju da je odlučila da ovaj napis pošalje novinama. Predmet je izazvao neuobičajeno zanimanje. Novine iz cele zemlje prenele su sve što je devojčica napisala. Njeno ime ljudi su već zaboravili, niko ga se više ne seća, ali ono što je napisala još uvek zvuči istinito.
Evo jednog izvoda:
“Čovek ne može dostići pravu veličinu ako se muči za nju. Možete je steći kada je ne tražite. Lepo je imati dobru odeću. Ona vam umnogome olakšava da pristojno delujete, ali znak prave veličine ostvarene u vašem životu pokazaće se onda kada tako delujete iako odeća nije tako dobra kako bi to trebalo da bude. Roditelji moje mame dok je još bila devojčica, imali su jednu ptičicu.
Jednog dana ptičica je slomila nogu. Mislili su da je treba ubiti, ali sledećeg jutra našli su je kako peva oslonjena na svoju nepovređenu nogu.To je prava veličina. Jedna žena oprala je rublje u kome je bilo mnogo velikih komada i obesila ga na uže. Uže se prekinulo i rublje je palo u prašinu, ali ona nije izgovorila nijednu reč. Ponovo je sve oprala ali ovoga puta rublje je prostrla po čitavoj travi tako da nije moglo da padne.
Te noći neki pas prljavim nogama pretrčao je preko njega. Kada je videla šta se dogodilo, ona je sela i kazala: “Zar nije smešno što ništa nije obišao” To je prava veličina, ali samo oni koji su prali ovako veliko rublje mogu da je prepoznaju.”
