Malo ljudi zna da je Sveta Gora autonomna monaška država pod grčkim suverenitetom. Nalazi se na trećem prstu poluostrva Halkidiki, Atosu i postoji više od 1000 godina. Sveta Gora je formalno osnovana 963. godine, kada je monah Atanasije osnovao manastir Veliku Lavru, i danas najznačajniji od 20 manastira, koliko ih ima u ovoj monaškoj državi. Tamo živi ukupno oko 2.000 monaha, a niko ko nije monah ne može tamo živeti, već samo doći u posetu, uz blagoslov nekog od manastira.
Naš najveći prosvetitelj, Sveti Sava, zamonašio se ovde u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona. Hilandar je u XII veku obnovio zajedno sa ocem -Svetim Simeonom, ili stefanom Nemanjom, rodonačelnikom loze Nemanjića. Godine 1198. vizantijski car, Aleksije III Anđeo, izdao je povelju kojom se Hilandar i svetilište u Milejama, daruju “da Srbima budu na večni poklon”.
Drevni zakon Avaton, pisan po uputstvima Majke Božije kojoj je Sveta Gora posvećena, nalaže da samo muškarci mogu stupiti na sveto tlo Svete Gore. Tako je i danas, muškarci obilaze ovo mesto, a žene imaju priliku da ga posmatraju izdaleka, krstareći oko Atosa.
Hrist je uslišio molbu Presvete Bogorodice i darovao joj Svetu Goru za njen vrt pobožnosti i molitve, nakon njenog boravka na ovom svetom tlu
Atos je u prethrišćansko vreme bio čuven po hramu Zevsa Munjobije na 2.033 metra visokom vrhu, svetilištima Apolona, Artemide i drugih olimpijskih božanstava, ali od tada misteriozno menja svoj lik. Iz Makedonije, prve oblasti u Evropi gde je crkvu ustanovio apostol Pavle, kao požar se širi Hristova vera na čitav Halkidiki, a naučnici kažu da je u prvim vekovima došlo do tajanstvenog raseljavanja stanovništva s poluostrva Atos. Hrišćansko predanje je nestanak gradova objasnilo Božjom voljom da Sveta gora postane “Bogorodičina gradina” namenjena monasima koji će je slaviti.
To se desilo kad je Bogorodica, nakon Hristovog vaskrsenja, u pratnji Svetog Jovana krenula na Kipar, u posetu vaskrslome Lazaru iz Vitanije, koji je tamo bio episkop. Velika bura je odvukla brod na istočnu obalu Atosa, na mesto današnje luke manastira Iviron. Tada se na ovom blagom uzvišenju iznad morske obale, prirodnom amfiteatru između planina s kojih se slivaju bistri sveži potoci, nalazio gradić Kleonai s čuvenim Apolonovim svetilištem. Čim je Bogorodica stupila na tlo paganski kipovi i hramovi su se zaljuljali i srušili, uključujući i Zevsov hram na vrhu Atosa.
Videvši u ovome proviđenje Božje, paganski narod primi veru Hristovu, a na mestu paganskog hrama podigoše drveni hrišćanski manastir Sveti Kliment”, kažu hrišćanski pisci. Oni navode da je Hrist uslišio molbu Bogorodice i darovao joj Svetu goru za njen vrt pobožnosti i molitve, u koji su odmah došli monasi pustinjaci, koji su živeli u divljini Atosa u malim naseobinama ne mareći ni za šta materijalno i ne ostavljajući građevine koje bi svedočile o tom dobu. Mesto gde je Majka Božja stupila na tlo Svete Gore, danas označava kapelica kraj visoke srednjovekovne odbrambene kule, uz koju staza vodi do zidina manastira Ivirona čiji ulaz podseća na ulaz antičku palatu.
Sveta Gora postaje utočište mnogih monaha i isposnika. U dubini kamenite i nepristupačne Svetogorske pustinje poznate i kao Karulja žive u pećinama mnogi isposnici koji ne žele nikakav kontakt sa spoljnim svetom. S pravom se nazivaju nevidljivima. Nauka kaže da tek od 7. veka postoje pisani tragovi o svetom Petru Atonskom i Jeftimiju Solunskom, podvižnicima sa Svete Gore, koja tada postaje utočište izbeglih monaha.
Romejski car Vasilije Prvi izdaje ukaz 885. godine, po kome Atos pripada isključivo monasima. Sve do 11. veka prisustvo pastir – Vlaha na Atosu je bilo tolerisano, a onda je vaseljenski patrijarh preporučio da im se prisustvo strogo zabrani, a najvažniji razlog je to što su obesne pastirice izazivale i uznemiravale monahe, pa su manastiri počeli da gube kaluđere.
Srpski Hilandar je jedinstven među svetogorskim manastirima, jer je Majka Božija u njemu starešina od 14. veka kad se ovde javila kroz ikonu Bogorodice Trojeručice. Ikona se od tada nalazi na igumanskom prestolu, a zemaljski iguman sedi na tronu s njene desne strane, kao zastupnik Majke Božije.
Letopisi navode da je ikona Trojeručica nošena pred srpskom vojskom i donosila joj pobede sve dok gramzivi velikaši nisu razorili Dušanovo carstvo. Tad je ona “odvratila glavu od Srbije” i čudesno se obrela jedne noći ispred Hilandara, blistajući u tami. Monasi su je uneli u oltar, a ujutro su je zatekli na igumanskom tronu. Pošto se to ponovilo nekoliko puta, Bogorodica se obratila kaluđerima: “Nisam došla da vi mene čuvate, već da ja vas čuvam”.
Sveta Gora je jedinstvena i po tome što je Majka Božja po legendi dopustila Dušanu Silnom da na Hilandar dovede u vreme epidemije kuge svoju ženu Jelenu, bugarsku princezu i srpsku caricu. Srpska carica je boravila u hilandarskoj luci Hrusiji, a na kopno je nošena u specijalnoj nosiljci tako da zakon nije prekršen. Ostaje jedina žena kojoj je ikada bio dozvoljen pristup u ovu državu pravoslavnih monaha. Sveta Gora je tada i teritorijalno bila u okviru srpskog carstva. Na mestu gde se Dušan sastao s manastirskom bratijom, na putu od mora do Hilandara, sagrađen je ovaj krst, kao simbol tog sastanka. U znak zahvalnosti ona je postala veliki ktitor Hilandara a obnovila je keliju i skriptorijum Svetog Save u Kareji. Posle smrti supruga, cara Dušana, Jelena se zakaluđerila. Godine 1356. pominje se kao monahinja Jelisaveta. Kasnije je postala velikoshimnica i nosila je ime Jevgenija. Iako se to pominje na nekim mestima, carica Jelena nije bila proglašena za sveticu.
U vreme kad se Romejsko carstvo urušilo, a rusko se još nije uzdiglo, najvažniji čuvar Svete gore, koji je davao manastirima monaštvo i novac bila je Srbija. Srbi su pored svoje carske lavre Hilandara, izgradili manastire Simonopetru, Grigorijat, Svetog Pavla gde se nekoliko vekova služilo na srpskom jeziku. Ruski Pantelejmon su vekovima čuvali, dok se Rusija nije uzdigla i vratila u svoju svetinju. Srpkinje su u tom plemenitom poduhvatu imale izuzetnu ulogu, počev od poslednje romejske carice Jelene Paleolog, ćerke srpskog velikaša Konstantina Dragaša.
Manastir svetog Pavla iz temelja je podigao despot Đurađ Branković, a posetila ga je i darivala njegova kći Mara, kao i još nekoliko svetinja, navode turske hronike. Svetogorsko predanje ne poriče njeno ktitorstvo, ali navodi da ipak nije kročila u manastir, jer je progovorila čudesna Bogorodičina ikona i podsetila je da je ženama pristup zabranjen.
Manastir Dionisijat, koji je imao veliku ulogu u svetogorskoj zajednici početkom 16. veka, pomagao je vlaški vojvoda Jovan Neagoje na podsticaj supruge Milice-Despine Branković, kao i moldavski vladar Petar IV Rareš, oženjen Jelenom Branković, ćerkom despota Jovana.
Poslednja srpska despotica Angelina Branković i sin joj despot Jovan, iako vladari naroda bez zemlje, u egzilu u Sremu, iz prestonice u gradu Kupiniku pisali su mnoge darovnice za svetogorske manastire, koji čuvaju pismenost i identitet srpskog naroda.
NAVALA FEMINISTKINjA
U 20. veku je počela navala slavoljubivih feministkinja na Atos i pojedine su uspele da uđu u monašku republiku kod zemljouza kod Provlake, koje spaja vitko poluostrvo s kopnom. Zato su grčke vlasti postavile visoku ogradu na tom mestu i strogo zabranile ulazak pešacima, bez obzira na pol, koji kopnenim putem dolaze na Svetu Goru preko brda Velika Straža (na grčkom Megali Vigla). Kazna za kršenje ove naredbe je godinu dana zatvora!
