“Након првих месеци 1925. године примљен сам у ложу Препорођај, која је у то време радила самостално и одвојено од Велике ложе Југославије”, пише Андрић истичући да се не сећа матичног броја под којим је уведен. Андрић наводи да је у чланству ложе остао отприлике годину и по дана, те да је “после истрошене године добио степен мајстора и на њему остао до напуштања ложе”. Било је то већ у лето 1926. када је, како пише, престао да долази на састанке, а на јесен исте године премештен је у иностранство и напустио је Београд.
Андрић се сећа да је за ложу постојала лозинка, али каже да се “она практично није примењивала јер је сваки члан улазио слободно”. На питање шта зна о ложи Бене Берит, ексклузивној јеврејској ложи са седиштем у Београду, одговара да за њу никада није чуо, нити је на састанцима своје ложе икада чуо антисемитске или филосемитске говоре. О свом имовинском стању Андрић каже да живи од личне уштеђевине, и додаје: “У Вишеграду имам кућу од које сам раније примао око 300 динара кирије месечно. Од како је Вишеград пао под Хрватску, кућа ми је заплењена и не примам ништа.”
На крају изјашњења Андрић тврди да је, будући да се годину дана није јавио ложи, нити је платио чланарину, аутоматски престао да буде члан, те да више никада, ни писаним путем ни посредно, није имао везе ни са ложом чији је члан до тада био, а ни са којом другом.
ИЗ СЛЕДЕЋЕ ПРИЧЕ САЗНАЋЕТЕ ДА ПИСАЦ НИЈЕ РЕКАО ПРАВУ ИСТИНУ, ТЕ ДА СЕ ИЗА СВЕГА ОВОГ КРИЈЕ ТАЈНА ЉУБАВНА ПИШЋЕВА АФЕРА –
Међутим, исказ о “спонтаном” престанку чланства међу слободним зидарима мало вероватан, јер се тако нешто противи строгим масонским начелима. Бивши дипломата је заобишао истину, каже Петровић, и додаје:
“Оно што додатно ствара замршеност јесте индиција да је после изласка или искључења из ложе Препород Андрић ушао у ложу ’Доситеј Обрадовић’, такође у Београду. О томе сведочи ‘Списак масона активних чиновника и пензионера’ настао неодређеног датума за време окупације, где се под бројем седам наводе подаци: Андрић Иво, посланик у Берлину у пензији, ложа Д. Обрадовић, адреса стана Призренска 9/2“, објашњава Петровић.
Зоран Ненезић, аутор књиге “Масони у Југославији 1764-1980“, Андрићево име на списковима масона помиње у неколико наврата, а Петровић наводи и католичког теолога Ивана Мужића који спомиње Андрића међу хрватским омладинцима који су надахнути југословенским унитаризмом постали масони.
На 433. страни Ненезићеве књиге пише “да су Иво Андрић и Густав Крклец били искључени из масонства зато што је Андрић био у љубавним односима с Крклечевом женом”. Петровић, међутим, каже да по наведеној сигнатури тај крунски документ није успео да пронађе.
КАКО ЈЕ АНДРИЋ У ЈЕДНОЈ РЕЧЕНИЦИ ОПИСАО СВОЈУ АФЕРУ –
Бранко Лазаревић, угледан књижевник и дипломата, после рата уклоњен с јавне сцене и искључен из савеза књижевника, у шест деценија скриваном “Дневнику једног никога”, случајно нађеном 2004. у Херцег Новом, пише: “Андрић је имао извесне присније везе са женом Густава Крклеца због чега је избачен из масонерије у коју је, изгледа, ушао због каријере”. Лазаревић пише да је Андрић, када га је Крклец притиснуо, своју везу са његовом женом признао речима: “Знаш, то је овако било. Ромињала је нека кишица… Па, тако, онда се и то десило.”
Андрић је, иначе, Персиди Кершенијевић и Густаву Крклецу био венчани кум.
Премда је свој приватни живот строго чувао од очију јавности, многе ствари о њему се и данас препричавају више у форми трача и нагађања. Међутим, ако знамо да се Андрић и венчао са удовицом свог пријатеља, можемо донекле да претпоставимо какав је имао однос према женама. Нема сумње да је Андрић волео жене и да су жене волеле њега, али и о правој нарави односа с, рецимо, Еугенијом Гојмерац, Зденком Марковић или Исидором Секулић, знамо врло мало. И о љубавној афери с Крклечевом женом сазнало се тек из масонских извора.
КАКАВ ЈЕ БИО АНДРИЋЕВ ОДНОС ПРЕМА ЖЕНАМА, АКО ЗНАМО ДА СЕ ОЖЕНИО ТЕК У ВРЛО ПОЗНИМ ГОДИНАМА?
Андрић се оженио касно, у 66. години, с костимографкињом Милицом Бабић. Али, познавао ју је од раније. Кад је Андрић био амбасадор у Рајху и Милица је боравила у Берлину јер је њен супруг Ненад Јовановић тада био шеф југословенског Пресбироа. Дружили су се и Андрић је често залазио у њихов дом. Можда је већ тада планула љубав. Други важан сегмент су жене у Андрићевом опусу. Створио је низ магистралних женских ликова, од крхке Маре милоснице, преко фаталне Анике, еманциповане Лотике (На Дрини ћуприја), шкртице Рајке (Госпођица) до спиритуалне, нестварне, неухватљиве, идеалне Јелене, ‘жене које нема’”, објашњава Крешимир Немец у својој монографији о Андрићу – Господар приче.
Прича о троуглу Андрић – Крклец – гђа Крклец заташкавана је и препричавана деценијама. Кажу да се том темом нарочито добро забављао Мирослав Крлежа који је написао и чланак „Тко је коме отео жену“. Ликовање му је пресело 1961. када је Нобелов комитет изабрао Андрића, иако је и он био у ужем избору.
О АНДРИЋУ КАО МАСОНУ ДАНАС ЗНАМО МАЛО, ЈЕР ЈЕ ПИСАЦ МУДРО ПОШТОВАО МАСОНСКИ ЗАКОН ЋУТАЊА. БИО ЈЕ ПРАВИ “МАЈСТОР” –
Историчар Ненад Петровић каже да је Андрић остао веран масонском закону ћутања и да је попуњавајући упитник Недићеве владе „открио“ само оно што су слободни зидари строго дозирано пуштали у јавност. Истичући да је масонство снажно утицало на политичке догађаје у 18, 19. и 20. веку, и да по свој прилици још увек утиче, Петровић каже да Андрић, као припадник трећег степена (“мајстор”), никада до краја није открио тајне масона у које су упућени само виши ступњеви (највиши је 33. степен). Али интрига је остала и с времена на време злуради критичари њоме покушавају да умање величину једног од најоригиналнијих књижевника 20. века. Пред таквим, по правилу неуспелим покушајима, увек се испречи нека Андрићева опомињућа мисао. Попут ове:
“Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”
Izvor: Blic/Večernji.hr
