Боби Роудс, Италијан америчког порекла, некада манекен и глумац у италијанским вестернима, и ове јесени у Опланићима код Краљева, где је купио имање и кућу, пече лозовачу, обожава кајмак и дивно се слаже са комшијама које га цене и воле.
У Опланићима га сви знају као Бобија, насмејаног и вредног комшију другачије боје коже који, кажу, не допушта да пропадне иједан плод, већ свему што може нађе намену или начин да га искористи.
Боби је рођен у Сан Франциску, отац му је био Американац, мајка Италијанка. Српски зет постао је седамдесетих година када се у Италији, где су обоје почињали своје манекенске каријере, заљубио у лепу Врњчанку са којом је добио сина и кћерку.
Са бившом супругом је први пут дошао у тадашњу Југославију, а таст и ташта дочекали су га, каже, као сина. Заволео је једноставан живот, људе, српско село.
„Зов крви“ или „зов отаџбине“, како сматра Боби, генима предака са мајчине стране, вратио је, на неки начин, у њену домовину и ћерку, и сина, јер се ћерка Вирџинија удала се за Краљевчанина Николу Стојановића, а син је оженио Аранђеловчанку.
“Србија је била у ратовима и проблемима, али људи овде налазе начин да лепо живе и чак и лоше ствари проживљавају уз осмех”, истиче Боби.
Прошлог викенда, заједно са првим комшијама Светланом и Рајком Бинићанином, правио је лозовачу, а како каже није задовољан овогодишњим родом воћа од којег је пекао ракују.
“Предивна је Врњачка Бања, одакле је моја бивша жена, то је туристичко место, пуно гостију, али мене је нешто „вукло“ у Опланиће, село у које сам први пут дошао у малу викендицу коју је овде имао мој зет Никола”, присећа се Боби, који додаје да је после тога и он купио омању сеоску кућу.
Србе Боби, како наводи, воли због непосредности, гостопримљивости, због тога тога што га сви зову својој кући, а нигде где је до сада живео то није случај. Замера нам што као народ пуно псујемо, али схватио је то, каже, као начин да се људи на неки начин празне и зато – разуме. У мане нам убраја неодлучност у послу, спорост, недостатак пословности.
Да проба да пече ракију Боби је први пут пробао 2009. године. Док су га неки уверавали да су за прављење ракије неопходне посебне тајне технике, он је са старом комшиницом из Опланића савладао све технолошке „цаке“. Данас производи мање количине ракије и за себе каже да је „професионалац за производњу исте.
Док је трајао процес печења нестрпљиво је чекао да крене „првенац“, а онда се као мало дете радовао док је мерио колико гради има лозовача.
“У култури којој припадам, ракија се пије после јела, кафа такође, а код вас је све обрнуто. Наш начин је бољи за органе за варење”, сматра Боби.
Од јела популарних у Србији, од којих нека нису и изворно наша, поверава нам, воли мусаку, пасуљ, ћевапчиће, ражњиће, суво месо, непрскани парадајз. Чварци му, каже, због тога што су пуни масти – нису „легли“. На питање: „А кајмак?“, Боби узбуђено одговара:
– Аааа, кајмак, ја заборави кајмак, кајмак је фантастично!
Бобијева кћерка Вирџинија и њен супруг Никола живе у Краљеву из којег она због посла одсуствује по неколико недеља, а онда се враћа, како воли да каже „својој јединој кући“ и осмогодишњој кћеркици Џулији о којој, док је мама одсутна, брину тата Никола и бака Цаца. Син са супругом и две кћеркице, осмогодишњом Луном и једногодишњом Милом живи у Болоњи. Због свих њих Боби за себе каже:
– Ја сам срећан човек, много сам срећан човек!
Боби иначе пола године проводи у Србији, а другу половину у Риму, где га зову пословне обавезе.
(Курир.рс/Круг.рс)
