Великом српском песнику Алекси Шантићу лепа Емина није била једина муза и неузвраћена љубав. Волео је више пута, једну Зорку, једну Емину и Анку. На својим платонским љубавима градио је најлепшу љубавну поезију која нас данас враћа у песниково време и красне амбијенте башта, бехара, шадрвана.
Прочитајте: Шантићева Емина била је стварни лик и права лепотица: Истина о најлепшој љубавној песми.
Колико му није била суђена лепа Емина, толико је разочарења имао када се загледао у лепу Анку Томлиновић. Међутим, по Дучићевим речима, и Анка је неизмерно волела мостарског романтика.
Анка је била ћерка власника фотоатељеа Стјепана Томлиновића, која се доселила у Мостар. Шантић је пратио сваки њен корак, седео у дућану чекајући да се појави како би јој се приближио. Деловала му је као привиђење… Тајанствена, сама, или у пратњи млађег брата, шетала је поплочаним улицама Мостара окупирајући мисли младог Шантића. Виђали су се свакодневно, и сваког пута би се случајно видели, поразговарали и прошетали. Касније му је кроз смех признала да је намерно увек излазила у исто време, надајући се да ће он схватити сатницу и искористити прилику да је види. Када је од других сазнала да објављује песме, тражила је од Алексе примерке Голуба и Невена, које је редовно читала и коментарисала. Песник се касније присећао како јој је први пут изјавио љубав. Написао је песму “Ако хоћеш”, баш њој. Песма од пет строфа брзо се нашла у Анкиним рукама.
На његово изненађење, вратила му је песму без икаквог коментара. Потом се поздравила и кренула низ улицу, остављајући песника зачуђеним. А онда се окренула, насмејала и озбиљно рекла: “А што се тиче оног ако хоћеш – хоћу”, и отрчала низ улицу. Међутим, ту су снови кренули низбрдо. Мала мостарска средина није умела да прихвати љубав имућног Србина и Хрватице чији је отац само желео велики мираз и кућу у којој ће бити финансијски збринут. Осуђена на пропаст, њихова љубав је била испуњена свађама и расправкама између Алексе и његове мајке. Све док га једног дана мајка није довела испред иконе Светог Николе и заклела: “Ако је доведе у кућу, мајка ће их мртве дочекати. Црни покров ће бити њихови сватови”.
Схвативши да нема избора, несрећни песник није имао снаге да се супротстави, унезверен је отишао код Анке да јој тражи опроштај јер је венчање немогуће. Алекса је прекинуо бурну везу са лепом Хрватицом, које се сећао до краја живота и којој је посветио већину својих љубавних песама. Анка се удала годину дана касније за доста старијег човека из Загреба и заувек напустила Мостар.
Сватови су тог дана прошли поред Шантићеве куће на Бранковцу, док је он свечаност посматрао са прозора, плачући.
“О, никад више, моја рука
стиснути неће твоју руку бијелу,
ко тужни ођек тајанственог звука,
кидаће јади моју душу цијелу…”
Непреболна Анка остала је и док је Шантић волео једну Зорку. Но, ни та љубав није била срећна ни остварена за младог и романтичног Шантића. Овог пута Шантић није био прихваћен од стране девојчиних родитеља. До краја живота песник се никад није оженио. Остао је да воли кроз своје песме које је, као потомке, рађао и оставио да живе и чувају сећање на њега.
Опанак, Ноиз
