Мудри Свети Петар Цетињски (Петар И Петровић Његош) и његов сусрет са две чобанице сведочи о томе да су једно судови Божији,а сасвим друго су судови људски.
Поука ове приче је да два зла у једну кућу никако не иду, јер је потреба да се што више људи спасе и научи поштењу.
Хођаше Свети Петар Цетињски, митрополит црногорски, скендеријски и приморски, са својим верним помоћником и ђаконом, Црном Гором и Брдима, поучавајући народ и упућујући га на свако добро дело. Искорењивао је сујевјерја, мирио закрвљена братства, умудривао словесно стадо, судио народне спорове, надгледао и исправљао своје свештенике и калуђере.
Док је Свети Владика цетињски тако ходио са својим ђаконом, наиђоше на једну девојку чобаницу која покрај пута чуваше овце.
Назвавши јој “Божију вјеру”, митрополит Петар је поздрави. Видевши да је то Владика цетињски, озарена од радости, девојка чобаница се лепо јави Светом Владици, назва му “Божију вјеру”, пољуби га у руку и са смерношћу му се поклони, затраживши му Божији благослов.
Митрополит Петар је од пуна срца благослови и одмах продужи свој пут. У исто време би му веома мило што девојка онако смерно и радосно показа поштовање према своме владици. Али, кад се мало удаљише, рече Свети Петар: Да Бог да те зли нароци ћерали, честита ђевојко! (Нарок је народни израз за срећу).
Зачуди се ђакон овим речима Светога, али изненађен и пометен њиховим садржајем, не сме у тај час ништа да га упита. После неког времена пређоше Свети Петар и верни му ђакон преко једног већег брда и сретоше другу девојку чобаницу како чува овце. И овој девојци Свети Петар назва “Божију вјеру” и поздрави је. Ова пак девојка чобаница нит му назва “Божију вјеру”, нит му приђе за благослов, већ га мрзовољно погледа и оћута.
Свети Владика, зачуђен њеном дрскошћу и незнањем, тужно је погледа и настави својим путем. Али, кад се мало удаљише рече СветиПетар: Да Бог да те добри нароци ћерали, несретна ђевојко!
Ово владичином ђакону би још чудније па, иако сав збуњен и помало уплашен, осмели се да упита Светог Петра: Свети и честити владико, кумим те Богом великијем, објасни ми зашто ону добру и побожну ђевојку чобаницу која ти и Божију вјеру назва, и поклони ти се, и руку ти цјелива, онако грдно благослови, а ову опаку и мрзевну овако лијепо. Ђе је ту правда и смисао, свети владико?
Застаде на тренутак Свети Петар, наслони се на свој владичански штап, па благо погледавши на свога духовно узнемиреног ђакона, мудро и мирно му одговори:
“Добри мој и вјерни ђаконе, једно су судови Божији, а друго су судови људски. Зато се треба увек молити, пресвето име Исусово призивајући; увијек Божијим очима гледати и Божијим умом расуђивати. И сам знаш шта је написано у Светоме Писму да Бог жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Стога, онако благослових оне двије ђевојке, са једним дубљим циљем и са добрим мислима и жељама.
Пожељех, дакле, од Бога да се она прва и честита чобаница убрзо уда и пође за човјека тешка и срдита. Да је на тај начин зли нароци ћерају, а све са циљем да их она побјеђује својом љубављу и својим смирењем ичеститошћу. Ово рекох како би се њеном врлином њен будући човјек Богу обратио, те да би се и она са њим као и њихова будућа чељад спасили и на добри пут у живот вјечни отишли. Јер земаљска је срећа варљива и пролазна, а небеска истинска и непролазна.
Ову другу, ојађену и несретну ђевојку, онако благослових са мишљу и жељом да се убрзо уда за човјека блага и побожна, да је на тај начин добри наруци ћерају, не би ли се некако и она, уз помоћ врлине њеног човјека, поправила и душу спасила. И да би им будућа чељад имала добар примјер у дому, јер није добро да ико од људи на земљи пропадне и оде у вјечну муку и погибао. Стога је најбоље да макар једно од супружника буде честито и благе нарави, како би његовом праведношћу и добротом била преображена на добро и читава кућа. Да би се што више људи спасило и поштењу научило.
Ово су ти били моји благослови и моје жеље и мисли, добри мој и вјерни ђаконе, јер два зла уједну кућу никако не иду, а ако је барем једно од супружника смјерно и честито, даће Бог, па ће и читава кућа на добро поћи и опоравити.”
Чувши овако премудар одговор Светога Петра, ђакон се задиви његовим речима и остаде без иједне недоумице у срцу. Видевши пак, да је свога ђакона потпуно успокојио, Свети Петар Цетињски се гледајући га својим дубоким и мудрим погледом, благо и задовољно насмеши, те обојица одмах наставише свој пут проходећи Црном Гором и Брдима и поучавајући народ Божијој вери и Божијој истини.
Записао игуман манастира Светог Николе на Врањини, јеромонах Петар (Драгојловић)
