Представљамо вам само 13 анегдота, у књизи „Анегдоте о српским писцима”, у издању издавачке куће „Граматик” из Београда. Књигу је приредио Данило Јокановић.
Књига, која се појављује пред читаоцима, настала је захваљујући супрузи Данила Јокановића. По повратку из кафана, он је својој жени препричавао догодовштине о српским писцима, а она је све то бележила. Тако су од заборава сачуване ове анегдоте.
За настанак ове књиге, више заслуга имају београдске кафане, него библиотеке.
Сви знамо да су многи наши писци и песници били и велики боеми, љубитељи кафане у којој су до зоре били у стању да воде бескрајно дуге књижевне расправе, препричавају догодовштине… да се шале уз чашицу, па чак и стварају своја дела.
Ево како су то радили неки од највећих и које су приче сачуване новим генерацијама за успомену:
1. Био Љуба Ненадовић у Београду. Сретне га поштовалац и пита:
„Колико ћеш још седети у Београду”?
Ненадовић извади новчаник, преброја новац и рече:
„Само још за седам динара”.
2. Донео млади песник своје стихове Лази Костићу и моли га за мишљење. Када је Костић песме прочитао, младом колеги је написао:
„Свака строфа – катастрофа”.
3. Тин Ујевић, за опкладу, везаних очију, проба разна вина и погађа:
„Црно, преклањска берба. Донели сте га од Гинића. Сићевачко, лањско, троше га код Трандафиловића и Три сељака. Смедеревско, овогодишње, није најбоље. Виноград окренут југозападу…”
А онда му у чаши донесу воду. Песник проба и каже:
„Ово никада нисам пио”.
4. Јован Дучић је, као дипломата, често долазио у Београд и одседао у хотелу. Једном га пријатељ упита:
„Дука, што стално одседаш по хотелима, кад можеш у Београду себи да купиш кућу”?
А песник одговори:
„Шта ће ми кућа, у Београду ћу добити улицу”.
5. Док је трајао књижевни караван по Херцеговини, Густав Крклец сазна да је Десанка Максимовић опет сломила ногу и да се налази у Игалу на лечењу. Предложи књижевној братији да Десанки пошаљу телеграм:
„Драга Десанка, мораш, коначно, схватити, да ниси стонога.”
6. Пролазио Михаило Лалић поред једне београдске библиотеке. Управник га препозна и позове га да сврати, а писац одговори:
„Хвала, не могу. Боље да не видим колико књига нисам прочитао”.
7. Путовао Бранко Ћопић некуд авионом. Време лоше, летелица се тресе. Да би одагнао страх, песник спева песмицу:
„Боже, иже јеси на небеси
ако ми се што год деси
ти удеси да ја паднем
у наручје стјуардеси”.
8. Ратко Адамовић даје рукопис свог новог романа „Стари храст” Миодрагу Булатовићу да прочита и каже му своје мишљење, а Буле се брани речима:
„Извини, Ратко, али не могу. Знаш, и ја сада нешто пишем, па се бојим да не утичеш на мене”.
9. Почетком деведесетих, прошлог века, када је у Београду било актуелно мењање имена улица, улази песник Пера Пајић у Српску књижевну задругу и каже:
„Остадосмо ми без улице у Београду”.
Милорад Ђурић га теши речима:
„Шта тебе брига, тебе чека улица у Ваљеву”, а Драган Лакићевић дода:
„Па после можеш да даш оглас у новинама: мењам велику улицу у Ваљеву – за мању у Београду”.
10. И још једна о Тину Ујевићу – И када је имао изнајмљен стан, Тин би радије, после пробдевене ноћи, одспавао мало на клупи у парку. Једном приликом, будећи га, жандарм примети још неког испод клупе:
„Побогу, господине Тине, ко је то са вама”, а песник каже:
„Тише, пробудићеш ми подстанара – Раку Драинца”.
11. Срели се критичар Милорад Р. Блечић и песник Мирослав Максимовић, па критичар вели песнику:
„Лако је теби било да успеш у књижевности: име си позајмио од Крлеже, а презиме од Десанке”.
12. Када је Црна Гора најавила одвајање од Србије, пита новинар Матију Бећковића:
„Шта ће Црногорци без Београда, ако се Црна Гора отцепи”, а песник, као из топа одговори:
„А зар ви мислите да ће Београд припасти Србији”?
13. На примедбу новинара да дело Данила Киша није велико, писац је казао:
„Нисам писао сабрана, већ одабрана дела”.
Опанак, Политика
