Чекаонице логопеда у Србији никад нису биле пуније. Попут епидемије, са развојем технологије, повећава се и број деце која су напунила четири или пет година, а и даље не говоре, или једва да користе одређени број речи.
Многи логопеди и педагози тврде да су за то криви сами родитељи који, уместо да се играју са својом децом и труде се да воде дијалог са њима, подмећу им мобилне телефоне, лаптопове и таблет – уређаје. Тако добијамо генерације деце која до треће године одлично баратају уређајима последње технологије, а не умеју да изговоре ни 20 речи, колико износи минимум по међународном стандарду, када је у питању дете од 18 месеци.
Подразумева се да је постепено удаљавање деце од оваквих уређаја први потез ка томе да дете проговори, уколико се испостави да је узрок томе управо горе описан разлог. Међутим, оно чиме још прибегавају очајни и безнадежни родитељи када схвате да им деца нису проговорила ни до треће-четврте године су одређени ритуали, наслеђени још из давних времена, када неуки људи нису знали како другачије да се боре са оваквим проблемом.
На форумима где најчешће мајке размењују искуства о деци и родитељству, тако се могу прочитати и препоруке да дете “пије из звона”, “борави у млину”, као и одређене бајалице које се изговарају детету како би коначно пропричало.
Распитали смо се како су наши преци решавали проблем овог типа, те вам представљамо неке од најзанимљивих поступака који су примењивани на деци, која из неког разлога нису могла да проговоре на време.
У највећем броју случајева стари Срби су деци давали одређене намирнице да их на ритуалан начин поједу и тиме потпомогну развој дететовог говора. Код Срба на Косову постоји веровање да ће мало дете које поједе језик птице сојке бити говорљиво и да ће знати „деведесет и девет језика“. Међу Србима у Црној Гори саветује се следеће: „Које дијете не може да брзо проговори, нека му мајка украде од сиромаха што проси мало крува и да му да изједе.“ У Херцеговини су деци давали да пије много воде како би “жуборили” и “мрморило” попут поточића.
Оно што се, можда, највише издваја је ритуално испијање воде из звона за стоку (најчешће од овце) или каквог црквеног звона. На Косову су дете носили у млин и пуштали да челом трипут такне чекало, при чему су изговарали: “Као што тропа ово чекало, тако и ти да почнеш да тропаш.
Постојао је и обичај да се на Божић, чим запева први петао, носи дете трипу око куће и говоре: “Пропевај певче, а проговори немче!” Ако би дете прво изговорило “тата” или “мама”, одређивао се пол следећег детета. Вук Караџић бележи: „Кад дијете не може да за доста почен зборити, треба га у врећу ставити, пак около куће трипут обрнути, а други га пита: ’шта носиш?’ а он му одговори: ’носим врећу ријечи’”.
У неким крајевима верују да дете које не проговори на време, ваља запојити водом из клепетуше (меденице). У лесковачкој Морави „кад дете не проговори ни после годину, рано се иде у цркву па је мати детиња отвори. Кључевима дотакне дете у уста, па их премије и оном водом запоји (дете).
У горњој Крајини новорођенчету измере уста концем пре првог дојења и тај конац завежу у мртви чвор. Кад дете напуни пола године, одреше овај чвор, па ће, мисле, дете убрзо проговорити.
