Јован Дучић, један од највећих српских песника, непуне четири деценије провео је у дипломатској служби. Кренуо је из Рима, службовао у Атини, Женеви, Каиру, Будимпешти, завршио 1941. године у Лисабону и Мадриду. У време великих светских превирања, до краја одан својој земљи. Постао је дипломата 1908. године, у предвечерје многих ратова, и остао у служби до 1941. године, а службовао у укупно 9 држава. То је било веома тешко време за Србију, српски народ, али и за Југославију. Дучић је био прави професионалац и без обзира на своје лично мишљење, увек је заступао званичне ставове државе и борио се за њен што бољи статус у свету. Умро је у Америци 1943. године. Његово тело пренесено је у Благовештенску цркву изнад његовог родног Требиња.
Ево како је наш песник, родољуб, задужбинар и славни дипломата говорио о родољубљу:
“Често су нашом земљом управљали политички спекуланти и бирократи. За четрдесет година, колико сам учествовао у политичком животу своје земље, редак је био министар који се раније био одликовао као научник, као беседник, као писац, утемељивач неке институције и зачетник једне идеје.”
Почесто је све ишло подражавањем и плагирањем, млаким досеткама, малограђанским сплеткама и плашљивим новотарењем.
Међутим, једној земљи нису потребни јаки људи већ јаки принципи; ни диктатуре најбоље и најпросвећеније нечије воље, него диктатуре добрих државних закона. Такозване ‘људе чврсте руке’ траже само слаби и сервилни народи, а свесни и просвећени траже само јаке институције и неумитне законе, који се једнако према сваком примењују и исти су за све.
(…) Несрећна је земља која има на управи сваки час по једног Спаситеља!
****
Родољубље српско огледало се на бојном пољу увек према оном колико су били слободни режими у његовој земљи. Држава старог краља Петра је била најслободнија какву смо у историји икад имали, и стога су се његови војници показали најхрабријим у Европи.
Још је и Катон Старији говорио да само правда везује људе а да их неправда раздваја.”
Опанак, Магацин
