Динарски тип личности заузима целу динарску област и суседне земље по којима се проширио миграцијама. Овај тип преовлађује у моравској Србији, Херцеговини, Црној Гори.
Динарце карактерише висок и витак стас, кости јаке, мишићи развијени, руке и ноге дугачке, врат дугачак и снажан, лобања кратка, често на потиљку равна као одсечена, теме високо. Доња вилица изразита, мало напред истурена, Лице уско дугољасто, црте оштре, чело високо, пошироко, натраг забачено, нос високог корена, дугачак и истакнут, често повијен (орловски профил), брада широка и масивна, уста широка, усне јаке. Очи велике тамно смеђе, дубоко положене. Обрве испупчене и јако сведене. Кожа загасита смеђа, коса тамно смеђа, јаче дебљине, каткад коврчаста. Брада густа и јака.
Ево шта је Јован Цвијић написао о особина личности и психичким карактеристикама овог типа.
Динарски досељеници су ушли у старо косовско-метохијско становништво не изменивши његове психичке особине, али су они на њега јако утицали. Најзад се Словенци, које сам уврстио у динарски тип, у извесном погледу разликују од осталог динарског становништва, нарочито због вековних веза које су имали са цивилизацијом средње Европе. Они су добили специјалне особине по којима се приближавају панонском типу. Сви други крајеви, претстављени на нашој карти, несумњиво припадају динарском типу.
Србе чине три четвртине овога типа.
Динарац
Главне психичке црте. – Целокупно динарско становништво, православно, католичко или муслиманско, живи или је доскора живело патријархалним животом, који је у знатној мери утицао на његову карактеристичну физиономију. Они који су доста путовали по Балканском полуострву одмах осете и распознају у некој народној маси динарске људе од других група. На њима су најбоље изражене све особине западних Јужних Словена. Оне су код њих дубљега смисла и националније. Ове особине нису начете страним утицајима и новим културама, као што је то мање-више случај у другим областима, изузевши неколико изолованих оаза, нарочито у источном делу Полуострва. Иако је област динарског типа била подељена између више држава, он је сачувао своје основне особине.
Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другога реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихову осећајност, осетљивост, у њихов индивидуални и национални понос; треба истаћи питање части или идеал правде или слободе. То су главни узроци страсти који покрећу динарске људе као и узроци сукоба који се међу њима јављају; отуда произилази срећан или несрећан ток њихова живота, много више него што потиче од себичности или од лакомости. Са овим се инспирацијама мешају расни инстикт, инстикт за животом и за развијањем, инстикт да се извојује своје место у свету и да се да своја пуна мера, инстикт чија је снага огромна. Динарски човек не верује, да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је вера непомућена, поуздање безгранично.
Поред овог јаког идеализма има и једна традиционална црта, једна од битних црта народне душе.
Динарски човек гори од жеље да освети “Косово” (Косовску битку 1389 год.), на коме је изгубио независност, и да обнови стару српску царевину, о којој стално сања, чак и у најтежим приликама, у којима би свако други очајавао. Обманут околностима и догађајима, напуштен од свих, никада се није одрекао народног и друштвеног идеала. Ова постојаност и апсолутна вера у национални идеал главни је факат у његовој историји. Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка. Све ове своје вечите мисли он изражава у песмама и приповеткама, чак и у посмртним тужбалицама. У свакој прилици се на њих навраћа: опева их и прича у кући, увече поред ватре а после свакодневног рада, у црквама и манастирима, излазећи из цркве, приликом сваког скупа или сабора.
Утицај земљишта и природе. – Динарски људи су интимно везани за земљиште и природу свога краја. Код њих нема великих вароши, доскора није било ниједне која би имала 100.000 становника. Превлађују мале вароши са неколико хиљада становника, поглавито пореклом са села и једним делом сеоског занимања. Деведесет од сто динарског становништва живи од земљорадње и од сточарства. Проценат сељака је већи но у ма којој другој јужнословенској групи. Највећи део динарског становништва, дакле, живи у сталном додиру са земљиштем и природом, са стварношћу живота. Оно је навикнуто на оне природне недаће које долазе од непогода, рђавих жетви и сточних болести. Због тога су му нерви здрави, зато је спокојније и боље подноси удесе судбине.
У овоме се типу осећа јака веза с природом и с прецима. Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде –
Ово није народ “сит живота”, већ млад, свеже крви, изоштрених чула за природне појаве. Особито су развијени вид, слух, чуло мириса и смисао за оријентисање: нађу се ноћу и у великим шумама. Осећају шум и шапат природе, од клопотања извора и шуштања лишћа до подземних звукова и трепета, и то у њима изазива музику од осећања и жеља. На народно осећање и на народну машту утичу високе и простране планине, са дубодолинама и вододеринама, даље осамљени и кршни кречњачки врхови разних облика. Од великог су утицаја на народну фантазију карсне реке, којих нестаје у понорима да се после неколико километара опет појаве из пећина, затим суве простране и разгранате пећине, бездане и сурдупине, интермитентни извори, које зову потајницама, итд.
Напослетку интимна веза с природом изражава се у многим топлим обичајима велике старине и дубине, у навикама, веровањима и врачањима, која се везују за смену годишњих времена, за небеске и климатске појаве, за планине и врхове. Такви су топли обичаји о Божићу, о Ускрсу, о Ђурђевдану, о Ивањдану и Петровдану; такве су природне и наивне светковине које се везују за планине и врхове, на које једанпут годишње изиђе село или цела област; такви су обичаји додола и прпоруша. Сва природа је жива или дејствује као жива, и мртве ствари и замишљене. Има духова у води, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутим шумама и планинама су разне виле, које воде интересантан живот и често одређују људску судбину. У облацима су ветрогоње и здухачи. Из језера излазе крилати коњи, водени бикови, љутити змајеви огњевити из којих све ватра сипа. Свуда има злих и добрих духова. Човек је везан и зависан од тих сила у природи, чији је највиши ступањ Бог и судбина, који све распоређују и ништа се без њих не може десити.
Јован Цвијић, Балканско полуострво
