Na tribini održanoj polovinom juna meseca na Pravnom fakultetu u Beogradu povodom navršavanja 17 godina od završetka bitke na Košarama, najčešće se moglo čuti ime Vojislava Perovića.
Zlatko Solunac, pripadnik 5. bataljona 125. motorizovane brigade Vojske Srbije, i najmlađi heroj s Košara Vojislav Vukašinović prekidali su svečane govore da bi za život zahvalili jednom čoveku – upravo poručniku Peroviću.
– Suze su mi same krenule kad sam ih video ovde i kad sam čuo kako mi zahvaljuju. Njihove reči su najveće priznanje koje sam mogao da dobijem u životu. Srce mi je puno kad ih vidim posle 17 godina sve žive i zdrave. Dobro, ne baš najzdravije, ali bar smo živi – kroz gorak smeh priča za Kurir Perović, koji je rat 1999. godine završio kao invalid četvrte kategorije.
Tada, te 1999. godine sa 28 godina, na obroncima Prokletija nedaleko od Đakovice i Dečana, u najžešćim udarima NATO bombardovanja na tadašnju Jugoslaviju, komandovao je legendarnom jedinicom „Džoker“ u okviru 125. motorizovane brigade VS.
– Junačka je to bila jedinica! Niko nije poginuo, ali to je božja zasluga. Od mojih samo sam ja teže povređen pošto sam ranjen minobacačem 1. maja u planinama. Sledećeg dana su me odneli u pećku bolnicu. Imam ožiljke po celom telu, levom ramenu, ruci, oštećen mi je i sluh, 80 odsto sam invalid. Ipak, borci s Košara su živi dokaz da se sve može preživeti – kaže Perović.
Danas ovaj ratni vojni invalid živi u Beogradu od invalidske penzije sa suprugom i troje maloletne dece. Ipak, penzija nije dovoljna.
– Supruga ne radi, čuva decu. Imam dve ćerke od po 16 i 14 i sina od 12 godina. Radim te povremene poslove, kada ih ima… Šišam travu, dresiram pse… I čekam moju Srbiju da me pozove ako joj ikada ponovo zatrebam – priča ovaj zaboravljeni heroj.
Magacin portal
