Запис свештеника из Владимирске цркве говори о последњем исповедању Фјодора Михаиловича. Ова исповест Достојевског сведочи да је велики руски књижевник на самртном одру покушао да се сети свих слабости које је тајио од света
“Мили и преблаги Боже, ни сам не знам зашто ово радим, зашто ми молитва није довољна, али још сам у шоку од оног што сам чуо од Фјодора Михаиловича, код кога сам отишао због исповести и последњег причешћа.
Његове тајне заувек ће бити сачуване и нико их осим живог Бога и мене неће сазнати.
Ипак, збуњен и недостојан задатка који ми је додељен, питам се шта је с тим човеком, ко је он заправо, какве су чудне силе учиниле да у њему обитавају две личности… два лика… две душе… Моје речи нису адекватне речима Фјодора Михаиловича, који је, иако болестан и исцрпљен, био ипак посебно пажљив у тим тренуцима. Те речи су из њега излазиле у некој навали као бујица која носи све пред собом… Понешто нисам ни разумео, а ваљда није ни било моје да разумем. Само сам слушао, као божји проводник, о страстима, мукама, искушењима и гресима Фјодора Михаиловича, који се тада опраштао од овог света и свог земаљског живота и тела које га је толико напатило.
Док се Фјодор Михаилович исповедао, блед и скоро воштан, његова супруга Ана и деца молили су се Богу… Једва сам се суздржавао да се не мичем, готово не дишем, запањен чињеницом да је мене Свемоћни изабрао да сазнам све тајне Фјодора Михаиловича…
Прво је причао о томе како је у тренутку када су га осудили на смрт стрељањем и кад се опраштао од живота, још онако млад и неостварен, дао сасвим чудан завет Богу – да ће, ако га сачува у животу, бити његов послушник и гласноговорник, и да ће свако своје дело, спис, причу, посветити ширењу његове истине…
Тог давног и хладног 22. децембра Достојевски је слушао своју смртну пресуду: Достојевски Фјодор Михаилович… због суделовања у злочиначким плановима и због ширења писма књижевника Белинског, пуног дрских израза против православне цркве и врховне власти, и због суделовања у ширењу антидржавних списа посредством илегалне штампарије, лишава се свих племићких права и осуђује на смрт стрељањем…
Kада војни судија сиђе са губилишта, на његово место попе сесвештеник са крстом, али му само један осуђеник приђе да се исповеди. Остали пољубише сребрни крст који им је свештеник журно и ћутке приносио… Вод војника построји се испред дирека, војници подигоше пушке и нанишанише. Уместо страха Фјодор осети бес, страшан бес и незадовољство и у себи проклетог истог Бога као бедног, јадног и неспособног, кад дозвољава да због таквих нискости убијају људе.
Био је решен да на онај свет оде без његове милости и опроштаја, сасвим решен и да више не верује у њега. Затворио је очи и чекао метак, кад му сасвим неочекивано Бог услиши претходну молбу и показа изванредну милост преко царског помиловања.
Прочитана је нова пресуда. Достојевски доби четири године робије и четири године војне службе у Сибиру као обичан војник. Умакао је смрти захваљујући помиловању које је ненадано стигло. Достојевски је, уместо на другом свету, завршио као осуђеники прогнаник, искрено запањен Божјом милошћу која га је задесила… Отад су се у њему борила двојица: Достојевски хришћанин и верник, смеран и тих, и Достојевски страсник, бунтовник, болесник, коцкар, хулитељ, револуционар
Језиво ми је тешко да испишем шта ми је све тај човек за сат и по исповедања испричао, колико грешних мисли, колико блуда, колико страха, беса… Не разумем ни зашто је све то мени испричао кад је могао директно Богу, али као да је у томе било неке нарочите предсмртне перверзије, у том дугом исповедању сладострашћа и блуда…
Прво је причао о некој Лизањки, седамнаестогодишњој продавачици переца која га је нарочито узбуђивала и која је заволела Фјодора војника. Детаљно је причао како је девојку излуђивао и шта јој је говорио и како је додиривао. Несрећна Јелизавета Михаиловна била је толико излудела нервно и телесно да се после више никада није удала и до смрти је читала писма која јој је, луд од страсти, писао Фјодор Михаилович…
Да ствар буде црња, после четворогодишње робије и апстиненције, Фјодор М. је осећао бујицу страсти, незаситу и незадрживу, али није му било довољно што је блудничио са лаким женама из Семипалатинска, није му било довољно да осети како улази у њихова топла и смрдљива тела, гњечи њихове брадавице и бутине, не, требала му је чедна, честита, невина девојка, да пати и да га воли, да се снебива пред његовим налетима сладострашћа и блуда, зато се тако посебно везао за Лизањку која продаје переце да би издржавала своју несрећну сиромашну породицу, и сад, на самртној постељи, више због њене чедности него због Бога, осети потребу да се извини за све те додире и речи, за сву силину страсти којом ју је обасуо…
Одмах после Лизањке на ред је дошла Авдотја Панајева. Kада ју је упознао, имала је двадесет две године. Била је то заводљива црнка, средњег раста и лепог лица. Али Авдотја Панајева је била удата. После успеха Бедних људи, бившег затвореника почели су да позивају и у отмене петроградске салоне, па је, тако, ето, био позван и код угледног књижевника Панајева. Уместо да се занесе књижевним разговорима са њим, Достојевски је потпуно изгорео од жеље да узме његову жену Авдотју…
Никада није осетио нешто слично, никада такав занос и жељу за поседовањем. Често је залазио у мрачне и прљаве четврти. Волео је да плаћа курве. Сада, на самртном одру, покушао је да их се сети…
Свих пријатељица ноћи, блудница, јадница, проститутки које је додиривао, у које је ушао… али није могао. Губила су се лица и тела, преклапала су се у једну стихију телеса која су му промицала пред очима.
“Господе Боже“, муцао је, “не разумем шта ме је то терало тим несрећницама… Биле су тако топле, беле, јадне и досадне”, муцао је док му је крв липтала низ браду…
Покушао сам да га прекинем, да зовемо Ану или доктора, али није вредело. Фјодор је желео да настави, уживајући усвојој последњој исповести, од које као да је очекивао нешто посебно…да разуме себе. Поново се, знојав и блед, вратио заносу према жени књижевника Панајева.
Угасле очи поново се зажарише и он као суманут поче да прича о облинама, пути, врелини те Авдотје…Никада у свом животу нисам видео човека који је у самртним тренуцимаимао више жара у себи. Цело његово напаћено тело, мршаво и кошчато, тресло се као у некој грозници. Уплаших се од толиког заноса и силине у њему.
Фјодор Михаилович повремено је изгледао као да из њега проговара сам ђаво, а онда би се тако искрено и дубоко кајао да би ми наврле сузе…Сада је плакао због те Авдотје, удате жене, коју је тако похотно желео да украде из брачне постеље књижевника Панајева… Неколико пута хтео сам да прекинем исповест, али није вредело – Фјодор Михаилович би ме снажно повукао за руке и натерао ме да слушам…”
Из књиге “Ф. М. Достојевски и Ана Григорјевна” Kонстантина Kолчака
