Prema beležničarima iz tridesetih godina minulog veka Beograđane je jedno jutra zateklo novo naselje.
Beležnici su zapisali priču kako su “jednog jutra stanovnici Kragujevačkog Đerma i Karađorđevog parka pogledali kroz svoje prozore i zgranuli su se, kao da stoje pred nekim čudom. Uostalom, stvar nije bila nimalo jednostavna.”
“Na opštinskom placu, koji se pružao od Opšte državne bolnice i Karađorđevog parka do Topovskih šupa (koje su se posle nalazile uz današnju Autokomandu), na kome još uveče nije bilo ničega sem blata, pojavi se ujutru desetak straćara iz kojih su se veselo dizali u vazduh pramenovi beličastog dima”.
Ondašnji novinari beleže to u tekstu lista “Vreme” iz 1933. godine, i dodaju da su im podaci predočeni iz najviše uprave. Naime, oni pišu “da bismo dali tačnu sliku Jatagan male, iznećemo rezultate ankete koja je dovršena ovih dana, i koju je organizovao šef Odeljenja za stanovanje gospodin M. Stojadinović”.
“Čudnu sliku pruža Jatagan mala sa svojim bednim straćarama, ćumezima i zemunicama. Mogla bi da liči na azijatsko selo, mogla bi da liči na afrikansku varoš, mogla bi da liči na marokanski logor – ali u stvari ne liči ni na šta osim na – Jatagan malu”, pišu dalje izveštači.
Ako bismo pokušali da zamislimo mesto na kojem se prostiralo ovo naselje, očigledno je da se niz Karađorđev park spuštalo nizbrdo duž današnjeg Bulevara oslobođenja i Veterinarskog fakulteta, sa jedne, i produžetka Deligradske ulice, sa druge strane – dosežući do Autokomande.
Interesantna je struktura podataka koje su skupili službenici čiji zadatak je bio da istraže tip stanovništva koji je prinudno rešavao stambeno pitanje na ovaj način. Nije teško zaključiti da je ovde bio nastanjen onaj siromašniji sloj Beograđana, ali, začudo, nije do kraja bilo tako.
Od kaldrmdžije do oficira
– U Jatagan mali podignute su 294 kuće, u kojima živi 1.008 lica, i to 705 odraslih i 303 dece ispod 14 godina – doslovno stoji u izveštaju gradskog Odeljenja za stanovanje. – Po zanimanju ima ih iz svih mogućih redova nižega sloja, a nađe se i poneki činovnik, pa čak i oficir.
Sledi precizan izveštaj u kojem su nabrojani svi stanovnici prema strukturi posla kojim se bave. Najviše je bilo služitelja, i njih je pobrojano 28, a na drugom mestu su invalidi i kočijaši, kojih ima po 15. Nosača je bilo 13, a isto toliko i svirača. Zatim se nižu piljari, železničari, obućari i “po šest kovača i šest udovica”.
Slede bravari, limari, preduzimači, potkivači, čistači obuće, bombondžija, dezinfektor, baštovan, kaldrmdžija, kolar, oficir, kelner i opančar.
– Velika većina ovih kolonista sedela je u Beogradu i pre rata – piše dalje u izveštaju. – Doseljenika ima najviše iz Smedereva, Senjskog Rudnika, Požarevca, Novog Sada, Šapca, Mladenovca…
U Jatagan mali pobrojane su 24 doseljeničke porodice.
Stručnjaci dalje opisuju materijal od kojeg su sačinjene kuće i kažu da ih je najviše od dasaka, nabijenih ili lepljenih, i takvih je 146. Od cigle je bilo 68 kuća, a pobrojane su čak i četiri zemunice, od kojih su tri potpuno iskopane u zemlji, dok je jedna “dovršena od dasaka”.
– Kada se još uzme u obzir da je Jatagan mala na vrlo blatnjavom, nekaldrmisanom terenu, da je voda vrlo daleko, čak u Karađorđevom parku, i da nema osvetljenja, onda se može donekle stvoriti slika strašnih i nehigijenskih prilika u kojima ta kolonija živi – stoji dalje u izveštaju. – I dok Opština i Ministarstvo socijalne politike misle kako da isele ovaj svet, Jataganmalci su se čak i konstituisali i izabrali predsednika, i traže da im se uvedu vodovod, kanalizacija i električno osvetljenje.
Pretili su stanovnici ovog “divljeg” naselja da će negativno glasati na opštinskim izborima, hoteći tako da im vlasti izađu u susret, ali raseljavanje je bilo neminovno i do danas je ostao samo spomen na sirotinjsku “varoš u varoši” u centralnim delovima grada.
Gradska inspekcija procenila je vrednost kuća na različit način, pa su neke vredele samo oko 500 dinara ondašnjih, dok su druge dostizale i 50.000. – Najbednija je jedna kućica od dasaka, pokrivena plehom, sa jednim odeljenjem u kojem sedi jedan poslužitelj sa ženom i dvoje dece. Ona je procenjena na 500 dinara, kao i jedna od cigle pokrivena hartijom u kojoj sedi bolničar, isto sa ženom i dvoje dece.
– Jatagan mala je nikla na vrlo karakterističan način. Nekoliko Beograđana, izbačenih na kaldrmu iz svojih sopstvenih stanova, videše tamo slobodan plac, koji je inače opštinsko vlasništvo, i brzo stvoriše plan. Predveče doguraše materijal, po noći sami pristupiše radu, i ujutro su u već gotovim kućama kuvali ručkove. Njihovom primeru sledovali su i ostali beskućnici, pa su tako svake noći nicale nove i nove kuće, a danas već imamo čitavu varoš u varoši. Nove straćare se neprestano dižu, pa često Jataganmalac kad ustane, vidi na svom dvorištu novu, tuđu kuću. Plac se, naravno, uzurpira – i kvit.
(Novosti)
