За Нобелову награду за књижевност 1961. године, предложено је педесетак аутора. Поред Иве Андрића у конкуренцији су били и Толкин, Лоренс Дарел, Роберт Фрост, Алберто Моравиа, Џон Стајнбек и многи други.
Према образложењу Нобеловог комитета, Иво Андрић односи победу за “епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Његово умеће оставило је утисак на све чланове жирија, чиме је донео прву и једину награду ове врсте за Југославију тј. Србију.
Андрић се присутнима обратио речима:
“На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема”.
Део новчане награде од милион долара донирао је за развој библиотекарства у Босни, његовом родном крају.
После освајања овог признања Андрићева дела се штампају на преко 30 различитих језика. Да иронија буде већа, тек 11 година касније наш награђени писац осваја своју једину Вукову награду.
С’ друге стране, будући холивудски миљеник Џон Р.Р. Толкин, исте године остаје без највећег књижевног признања. Толкин је за Нобелову награду предложен од стране колеге, Клајва Луиса писца „Летописа Нарније“. Ипак, творац „Господара прстенова“ није оставио добар утисак на жири, а његово капитално дело окарактерисано је као “другоразредна проза”. Андреас Остерлинг, један од чланова жирија, забележио је: “Роман ни на који начин није по мери приповедања највишег квалитета”.
Свакако, међу онима који дају завршну реч било је поштовалаца Толкина, али његово најпопуларније дело епске фантастике није сврстано у исту категорију са сензибилним Андрићевим умећем. Толкинова трилогија, која је међу фановима углавном имала млађе читаоце, није сматрана врхунским остварењем од стране Нобеловог комитета коју су чинили бројни светски признати аутори.
Исте године Фрост је одбачен због „поодмаклих година“, Дарел због опсесије еротиком, а Моравиа као монотон.
