Свечаном академијом и уручењем годишњих награда у четвртак је обележено 150 година Народног позоришта у Београду. Ако се осврнемо век и по уназад, од самог настанка овог здања, приметићемо колико се препрека кроз историју морало премостити да би био основан и одржан престонички театар.
“Те 1868. године, када је основано Народно позориште у Београду, Србија је једва имала нешто преко милион и две стотине хиљада становника” – наводи се на званичном сајту Народног позоришта. “Целокупна српска просвета је располагала са 423 учитеља мушких и 54 „учитељке“ женских основних школа. Београд је тек прешао цифру од 25.000 житеља који су становали у 3.444 куће. На једног чиновника долазило 68 становника, на једног наставника 262, на једног лекара 442, а на једног адвоката 1481 становник. Шездесетих година XIX века Београд је једно велико село на пола пута од отоманске ка европској цивилизацији. У њему живе трговци, занатлије, чиновници, војници, сељаци, надничари и беспосличари. Куће, занати, мода – прилагођавају се све више западњачким укусима; „гефроренес“ и шампањ се јављају поред бозе, алве и суџука; на баловима се играју кола и полке. Улице су уске, кривудаве, нечисте и неосветљене; четрдесет београдских ћорсокака служи за бацање отпадака; у њему нема канализације и влада оскудица у пијаћој води. Међутим, жеђ за просветом, културом и науком у ослобођеној земљи букти заједно са жељом да се доврши дело народног ослобођења и уједињења.”
Позориште је првобитно требало да се гради на Зеленом венцу
Залагањем Одбора Љубитеља народне просвете и Позоришног одбора организовано је прикупљање добротворних прилога: кнез Александар Карађорђевић приложио је 1.000, а капетан Миша Анастасијевић 500 дуката, док је Влада Кнежевине Србије поклонила земљиште на Зеленом венцу и новчани износ од 2.000 дуката. Иако је позоришно здање на Зеленом венцу започето 1852. године, према пројекту италијанског архитекте Јосифа Касана, од ове намере се одустало због подводне природе тла. Овај градитељски неуспех одложио је успостављање првог српског позоришта за готово две деценије.
После више покушаја, који датирају још од 1842, да се у Београду оснује стално професионално позориште, а који су из различитих разлога били кратког даха али су недвосмислено показали да овој земљи и њеној престоници театар треба – 1868. је основано Народно позориште у Београду. Прва представа, „Ђурађ Бранковић“ Кароља Оберњака, одржана је (по новом календару) 22. новембра 1868. у гостионици „Код енглеске краљице“, која је следећих годину дана била привремени дом овог позоришта.
У садашњу зграду, на месту тадашње Стамбол капије, уселило се 1869. године. На самом почетку 20. века називали су га Краљевско српско народно позориште у Београду.
1868. године, приликом другог гостовања Српског народног позоришта из Новог Сада у Београду, кнез Михаило Обреновић, одушевљен новосадским глумцима, доноси историјску одлуку о градњи новог и сталног здања београдског театра. У договору са Државним саветом 12. марта 1868. кнез Михаило је одлучио да се позоришна зграда подигне на државном, раније турском земљишту код Стамбол капије, где је истог дана почело рушење турских кућа на том терену.
Посебна симболика одабира локације за њено подизање додатно је наглашена уграђивањем делова порушене Стамбол капије у темеље позоришног здања. Ова брзина говори о одлучности да Београд добије сталну позоришну установу. Кнез је захтевао да зграда буде завршена до 15. октобра исте године. О значају који је подизање овог објекта имало у свести српског народа говори и то да је читав трг испред грађевине добио име Позоришни трг, преузимајући од некадашње Велике пијаце (данас Студентског трга) значење главног београдског трга.
[1], Изглед Народног позоришта 1895. године – првобитан изглед до 1914. Фотографија М. Јовановића, Веза
Нарочиту пажњу архитекта Бугарски посветио је обликовању фасаде оријентисане према тргу. Средишњи ризалит главне фасаде завршен је троугаоним тимпаноном у зони крова, док је хоризонтална подела остварена истакнутим подеоним венцима. У приземљу се истицао трем, изнад којег је, у висини првог спрата, била тераса са декоративно решеном оградом.
Када је кнез Михаило убијен 29. маја, припреме су неко време застале. Намесништво је хтело да се започето као кнежев аманет доведе до краја. Образован је Позоришни одбор чија је брига била зидање зграде и формирање трупе. Актом уступљења од 17. јуна 1868. кнежеви законити наследници сестра Петрија Бајић и сестрићи Теодор и Михаило Николић одређују да се Народном позоришту изда сума од 6500 дуката „сходно обећању блаженоупокојеног књаза“. Темељ позоришне зграде је постављен 18. августа, у присуству малолетног Кнеза Милана и намесника. Митрополит београдски Михаило је осветио водицу, поздравну реч је одржао председник Позоришног одбора Филип Христић потом је спуштена и узидана повеља
Према пројекту архитекте Александра Бугарског зграда је завршена 1869. године, а 30. октобра исте године изведена је и прва представа – „Посмртна слава кнеза Михаила“ коју је за ту прилику написао Ђорђе Малетић. У тој представи у улози кнеза Михаила је био Дуцман, учитељ јахања у Војној академији.
Од изградње, зграда је прошла кроз више реконструкција: 1870, 1912 — 1922, 1965. и, коначно, 1986 — 1989. године. Најзначајније реконструкције су оне из 1922. и 1989. године.
Од драмских уметника у историји Народног позоришта на почетку су се највише истакли Бранислав Нушић и Јован Стерија Поповић, тада већ препознати домаћи класици, али и уметници као што су Симо Матавуљ, Светозар Ћоровић, Војислав Јовановић Марамбо, Миливој Предић, Лаза Костић, Милован Ђ. Глишић и други. Почетке домаћег стваралаштва у Народном позоришту обележиле су углавном трагедије и драмски прикази инспирисани средњовековном и новијом историјом као што су, на пример, „Смрт Уроша V“ Стефана Стефановића, „Милош Обилић (Бој на Косову)“ Јована Суботића, „Хајдук Вељко“ Јована Драгашевића. Изводили су се и тзв. комади с певањем попут драматизација прозе Стевана Сремца „Зоне Замфирове“ и „Ивкове славе“, а најпопуларнији и најгледанији од свих, „Коштана“ Борисава Станковића, први је пут приказана 1901. године те је до данашњих дана остала култна представа.
Након Првог светског рата, када је реч о режији, доминирају школовани домаћи и руски редитељи и глумци-редитељи.
Током Другог светског рата позориште је бомбардовано – 6. априла 1941. године. Након рата зграда је обновљена, али некадашње здање вредно дивљења, после толиких ратова и оштећења, више није могло бити импресивно. Зато су град Београд и Народно позориште 1986. године донели одлуку о још једној, финалној и детаљној реконструкцији.
Данас зграда Народног позоришта краси центар Београда и чини изузетно важан део слагалице под називом Трг Републике. А само позориште се одликује великим бројем изведених представа, врсних глумаца, балерина, оперских певача, и људи који га годинама воде напред пружајући новим генерацијама могућност уживања у чарима драме, опере или балета.
Извор: Јелица Стевановић/narodnopozoriste.rs, Недељник, Википедија
