Šta za našu umetnicu Bilju Krstić predstavlja običaj slavljenja slave, mogli ste pročitati u prošlonedeljnom intervjuu magazina Opanak.
Koliko je slava važna za Srbe i srpski rod i kako se u njegovoj kući poštuje ova tradicija za magazin Opanak, ovoga puta, ispričao je istoričar Nemanja Dević.
U svet istorije Nemanja je ušao još kao maturant gimnazije kada je 2008. godine napisao i objavio knjigu sa popisom svih žrtava Drugog svetskog rata u jednoj lokalnoj sredini- “Istina pod ključem: Donja Jasenica u Drugom svetskom ratu”, za koju će 2009. godine dobiti i nagradu “Dragiša Kašiković”.
U koautorstvu sa Srđanom Cvetkovićem objavljuje delo „Žrtve u Zaječarskom okrugu posle 12. septembra 1944“, a 2015. izašla je i njegova knjiga „Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu- Ljudi i događaji i Žrtve rata“, u izdanju Instituta za savremenu istoriju.
Boreći se da prava istina o istorijskim tokovima srpskog naroda dođe do što većeg broja ljudi, Nemanja nas, kroz svoje tribine, besede, gostovanja, novinske članke i vrlo interesantne i tople objave na društvenoj mreži Fejsbuk svakodnevno inspiriše da još više volimo i cenimo svoju zemlju, naš narod i tradiciju.
A ovako je Nemanja odgovorio na naš upitnik:
1.Koju slavu slavite?
Naša porodična slava je Sveti Nikola.
2.Kako obeležavate slavu u Vašem domu?
Kako ja još uvek nisam dobio ”svoje parče kolača” i nisam se osamostalio u tom smislu, slavu obeležavamo u porodičnoj kući u mom zavičaju, u Smederevskoj Palanci. Radujem se tim danima oko Svetog Nikole. Dolasku sveštenika u našu kuću, zajedničkoj molitvi. Pa zatim odlasku u crkvu, dok se rađa hladan zimski dan, da prerežemo kolač. Tu sretnem stare prijatelje i poznanike, pa se izljubimo po tri puta, uz iskren osmeh i ono toplo: ”Neka je na zdravlje i spasenje”. Mislim često o tome koliko bi bilo lepo da nam je svaki dan takav… Goste obično imamo dva dana, a moji roditelji posvete veliku pažnju da trpeza bude bogata. Poslednjih godina pokušavam da sprovedem u praksu moju ideju da nam prvi gosti dođu na naveče, pa da skupa, uz razgovor, pesmu i molitvu, ”dočekamo sveca”. Tako su radili i naši stari, a to je jedan sjajan običaj koji se i danas zadržao u nekim delovima Srbije.
3. Koliki značaj, po Vašem mišljenju, ima obeležavanje slave za identitet Srba i očuvanje srpske nacije?
Primeri iz naše istorije nam govore da je krsna slava bila od ključnog značaja za očuvanje nacionalnog identiteta u dugim vekovima ropstva i stradanja. Srbi su u srednjem veku izgubili svoju državu, ali su i dalje živeli u zajednici sa svojim svetim carevima i kraljevima, uz svoje svetinje, crkve i manastire, pretvarajući, kako je jednom rekao Dragoslav Bokan, svoje vekove u godine, godine u mesece, a mesece u dane koje su ispunili molitvom: ”Oče naš, neka bude volja Tvoja…” U tome je izuzetnu ulogu imala i sama slava. Onda kada je bilo zabranjeno političko okupljanje i udruživanje Srba, a mnoge crkve bile porušene ili pak udaljene, oni su se okupljali u rođačkim i prijateljskim domovima i nastavljali da se skupa mole, saboruju i donose odluke koje su ih ne samo očuvale, nego i vodile ka oslobođenju. Tako je bilo i u vreme turskog i austrijskog ropstva, tako je bilo u vreme nemačke okupacije, tako je ostalo i u vreme komunizma. I zato i nije čudo da su mnogi naši ustanci i oslobodilački pokreti započinjali baš uoči ili oko praznovanja velikih svetaca. Tako će ostati i u budućnosti, sve dok srpskog naroda kao pamteće zajednice bude bilo.
4.Koliko je slava bitna za samu srpsku porodicu?
Krsna slava, bez sumnje, ostaje jedan od najvažnijih elemenata u identitetu srpske porodice. Ako bi se vratili njenom smislu i važnosti, onda bi manje polagali na to kakve ćemo stolnjake upotrebiti, koliko vrsta kolača umesiti i šta smo kao poklon dobili. Bilo bi dobro, da oko slavskog kolača i sveće, saborujemo i ljudujemo kao pravi krvni i duhovni potomci kosovskih i solunskih junaka. Da nam razgovori zaista budu ugodni, lišeni rasprava i psovki, besmislenih priča iz sumorne svakodnevice. Nego da kao i naši preci zablagodarimo svecu, da nazdravimo, da se zdravo nasmejemo, da se poslužimo onim što imamo, ali da jedni druge darujemo svojim srcem. Kako bi to bilo lepo, kako bi se naša Srbijica zatresla od siline tog unutrašnjeg potresa… Ja zaista verujem da bi onda vremenom postali kud i kamo otporniji na sva iskušenja koja nas vrebaju i da bi počeli da ličimo na one junake kojima se divimo, sa Cera i Kolubare, sa šajkačom i opankom. Skoro sam, kad smo kod toga, ponovo gledao ”Marš na Drinu” i skoro da sam se zaplakao u onoj sceni kad se Zoran Radmilović pod kišom granata i šrapnela prekrsti i skoči po onu granatu – 5100. Kako su ljudi tog vremena bili u odnosu na nas malih znanja i skučenih pogleda – a kako im je sve ono esencijalno, ko su i šta su, bilo jasno. I kako smo mi danas toliko pročitali i proputovali, stekli tolika znanja i veštine, ali nam ono što je naša suština ostaje maglovito i neuhvatljivo.
5.Koji je Vaš omiljeni slavski specijalitet?
Sve mi je milo što je s ljubavlju spremljeno. Ali moji prijatelji znaju da sam posebno slab na kolače i torte. I na kiseli kupus kod brata Marka iz Mladenovca.
6.Koji je Vaš omiljeni srpski običaj?
Dragi su mi srpski običaji. Za slavu, za Božić, za Vaskrs, pa oni vezani za litiju, za vinograd, za ma koju drugu svetkovinu… Da li zato što su sve više potisnuti i što ih nekako nasilno zamenjuju zapadni, posebno su mi dragi običaji vezani za naše svadbe. Kad gledam stare fotografije, nekako mi se čini da su sva naša veselja nekad bila tiša i skromnija, ali nekako i dostojanstvenija. Ne bi bilo zgoreg da se s vremena na vreme zagledamo u oči tih ljudi na koje ličimo i koje smo voleli i da se zapitamo: da li smo ovo i danas mi.
Autor: Opanak (S. V)
