Шта за нашу уметницу Биљу Крстић представља обичај слављења славе, могли сте прочитати у прошлонедељном интервјуу магазина Опанак.
Колико је слава важна за Србе и српски род и како се у његовој кући поштује ова традиција за магазин Опанак, овога пута, испричао је историчар Немања Девић.
У свет историје Немања је ушао још као матурант гимназије када је 2008. године написао и објавио књигу са пописом свих жртава Другог светског рата у једној локалној средини- “Истина под кључем: Доња Јасеница у Другом светском рату”, за коју ће 2009. године добити и награду “Драгиша Кашиковић”.
У коауторству са Срђаном Цветковићем објављује дело „Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944“, а 2015. изашла је и његова књига „Смедеревски крај у Другом светском рату- Људи и догађаји и Жртве рата“, у издању Института за савремену историју.
Борећи се да права истина о историјским токовима српског народа дође до што већег броја људи, Немања нас, кроз своје трибине, беседе, гостовања, новинске чланке и врло интересантне и топле објаве на друштвеној мрежи Фејсбук свакодневно инспирише да још више волимо и ценимо своју земљу, наш народ и традицију.
А овако је Немања одговорио на наш упитник:
1.Коју славу славите?
Наша породична слава је Свети Никола.
2.Како обележавате славу у Вашем дому?
Како ја још увек нисам добио ”своје парче колача” и нисам се осамосталио у том смислу, славу обележавамо у породичној кући у мом завичају, у Смедеревској Паланци. Радујем се тим данима око Светог Николе. Доласку свештеника у нашу кућу, заједничкој молитви. Па затим одласку у цркву, док се рађа хладан зимски дан, да прережемо колач. Ту сретнем старе пријатеље и познанике, па се изљубимо по три пута, уз искрен осмех и оно топло: ”Нека је на здравље и спасење”. Мислим често о томе колико би било лепо да нам је сваки дан такав… Госте обично имамо два дана, а моји родитељи посвете велику пажњу да трпеза буде богата. Последњих година покушавам да спроведем у праксу моју идеју да нам први гости дођу на навече, па да скупа, уз разговор, песму и молитву, ”дочекамо свеца”. Тако су радили и наши стари, а то је један сјајан обичај који се и данас задржао у неким деловима Србије.
3. Колики значај, по Вашем мишљењу, има обележавање славе за идентитет Срба и очување српске нације?
Примери из наше историје нам говоре да је крсна слава била од кључног значаја за очување националног идентитета у дугим вековима ропства и страдања. Срби су у средњем веку изгубили своју државу, али су и даље живели у заједници са својим светим царевима и краљевима, уз своје светиње, цркве и манастире, претварајући, како је једном рекао Драгослав Бокан, своје векове у године, године у месеце, а месеце у дане које су испунили молитвом: ”Оче наш, нека буде воља Твоја…” У томе је изузетну улогу имала и сама слава. Онда када је било забрањено политичко окупљање и удруживање Срба, а многе цркве биле порушене или пак удаљене, они су се окупљали у рођачким и пријатељским домовима и настављали да се скупа моле, саборују и доносе одлуке које су их не само очувале, него и водиле ка ослобођењу. Тако је било и у време турског и аустријског ропства, тако је било у време немачке окупације, тако је остало и у време комунизма. И зато и није чудо да су многи наши устанци и ослободилачки покрети започињали баш уочи или око празновања великих светаца. Тако ће остати и у будућности, све док српског народа као памтеће заједнице буде било.
4.Колико је слава битна за саму српску породицу?
Крсна слава, без сумње, остаје један од најважнијих елемената у идентитету српске породице. Ако би се вратили њеном смислу и важности, онда би мање полагали на то какве ћемо столњаке употребити, колико врста колача умесити и шта смо као поклон добили. Било би добро, да око славског колача и свеће, саборујемо и људујемо као прави крвни и духовни потомци косовских и солунских јунака. Да нам разговори заиста буду угодни, лишени расправа и псовки, бесмислених прича из суморне свакодневице. Него да као и наши преци заблагодаримо свецу, да наздравимо, да се здраво насмејемо, да се послужимо оним што имамо, али да једни друге дарујемо својим срцем. Како би то било лепо, како би се наша Србијица затресла од силине тог унутрашњег потреса… Ја заиста верујем да би онда временом постали куд и камо отпорнији на сва искушења која нас вребају и да би почели да личимо на оне јунаке којима се дивимо, са Цера и Колубаре, са шајкачом и опанком. Скоро сам, кад смо код тога, поново гледао ”Марш на Дрину” и скоро да сам се заплакао у оној сцени кад се Зоран Радмиловић под кишом граната и шрапнела прекрсти и скочи по ону гранату – 5100. Како су људи тог времена били у односу на нас малих знања и скучених погледа – а како им је све оно есенцијално, ко су и шта су, било јасно. И како смо ми данас толико прочитали и пропутовали, стекли толика знања и вештине, али нам оно што је наша суштина остаје магловито и неухватљиво.
5.Који је Ваш омиљени славски специјалитет?
Све ми је мило што је с љубављу спремљено. Али моји пријатељи знају да сам посебно слаб на колаче и торте. И на кисели купус код брата Марка из Младеновца.
6.Који је Ваш омиљени српски обичај?
Драги су ми српски обичаји. За славу, за Божић, за Васкрс, па они везани за литију, за виноград, за ма коју другу светковину… Да ли зато што су све више потиснути и што их некако насилно замењују западни, посебно су ми драги обичаји везани за наше свадбе. Кад гледам старе фотографије, некако ми се чини да су сва наша весеља некад била тиша и скромнија, али некако и достојанственија. Не би било згорег да се с времена на време загледамо у очи тих људи на које личимо и које смо волели и да се запитамо: да ли смо ово и данас ми.
Аутор: Опанак (С. В)
