Србине! Погледај слику прошлости твоје, која је уместо различитих боја ишарана јадом и чемером, али зато и славом и јунаштвом поноснога Србина
Видиш ли то бојно поље, на коме је издахнула многа племенита и храбра душа твојих предака? Видиш ли то згариште, где је крвава тековина бедне раје пропала, а сада је још само лагани дим као нека бајка, која би нам много причати знала? Видиш ли ти земљу, која је много хришћанске крви упила, што је бесни паша или везир из обести прости пролевао? Је ли да је та слика страшна за свакога, а камо ли за Србина, који ће је најбоље разумети, чије срце то највећма осећа. Једна суза ће ти и нехотице – као потомку тих отаца – на тај заједнички гроб канути, па можда ће тој усахнулој крви и одлахнути.
По небу српском се надвили тешки облаци, па се несито грабе о најмање место плаветнила, некада светлог хоризонта српског, као да би хтели и земљу и људе у свој хладни огртач замотати. Још се само гдекоји зрачак светлости бори са овим црним нападачима, па онда ће да настане гробни мир и тишина. Тихо и немо па ипак некако величанствено се креће овај огромни плашт и носи собом непрегледне страховите куле на бедемима, које изгледају као туробне рушевине, негдашње славе.
Неко потмуло мумлање из облака потресе кад и кад те градове, као да би их опоменуло, да је доста чаробног сна, сад долази проста али и крвава јава. Затим севне муња, као неки несмели весник онога гласа, што се кроз облачке чуо, и озаривши крвавом бојом свој траг, нестане је брзо, као да се боји и уклања страшнијој сили, што иза ње долази. Тај крвави траг муње напомиње пролевање крви али улева и наде погинулим борцима, јер ће обилато пљуснути и турска крв, а престаће звечати они робовски ланци, што сваким својим продирућим звекетом узнемирују кости умрлих рањеника. Или су зар зато гинули јунаци, да српска рука – која је негда свој мач као играчку окретала – да та рука на тиранску заповест понизно извршује најгадније злочине, и то на оној земљи, која га преклиње, да се бори, да још једном покуша оним мачем проклете ланце раскинути.
Но у трену ока облаци задрхћу, гром захуји, и са неописаним потресом се изгуби на земљи несретне раје која га је сваки час очекивала, да јој зада смртни ударац, да је уништи-сатре. Опет настаде тишина; та сила је однела нечујно и последње очајне гласе, а оставила опустело место, око кога ни ваздух не сме слободно трептати.
А шта Србин, шта та бедна раја чини? На Србина је судба навела тешко искушење – непрегледни облак – а он је требао показати, да ће и кроз овај просијавати зрак алем-камена, звезде Србинове, зрак српског јунаштва, његове необориве силе, постојане воље, а да освети проливену крв, да докаже, да у њему одиста српско срце бије.
Али Турчин је веру косио, љубав у народу разоравао, мржњу и освету међу рођеном браћом подстрекивао, који је отровно семе пропасти сејао по Србији, а она је била готова, да прими ту клицу, да донесе обилата плода, јер њу је тада залевала, а уједно и подгризала несретна неслога Србинова, која му је најжешћом пропашћу претила.
По земљи се хори страховита клетва скамењене мајке српске, која већ више нема суза, да оплакује изгубљену наду и узданицу, чује се јаук и лелек огорчене сестре Србинове, потмула цика и страшан врисак сирочади, која Србина очајнички за спас моли, али одјеци тога јаука громовито одјекују по ваздуху, као да довикују Србину:
„Мучно је у ропству живети, бори се, то ти приличи!“
Србин је већ почео малаксавати; последње искре његове трошне снаге, на новој је искупио, али и те су се одлучно одбијале о чврсте оклопе турске – неизмерну силу овога крвника.
– Па зар да клоне, да пропадне?!
Слушај Србине! можда се кроз васиону хори још и који други глас осим плача? Зар не чујеш дивну мелодију народне песме која је досад Србина соколити знала?
Или мислиш, да је пропало то бесценблаго, та чврста стена, која се ни при најјачој бури не одвали у море пропасти, па сад да умукне испред Турчина, зар да с њоме Србина нестане, да му славно име умре?! Не! то не сме бити, слушај само, али гле – лице ти се ведри, ти канда видиш или чујеш нешто, што ти спас обећава. Видиш старца кога су опколили људи, жене и српчићи, невина сирочад.
Немоћан је – у бурно доба младости његове су те ноге прешле највише врлети, најопасније стене, вребајући можда само једног Турчина; те су ноге канда хајдука горскога носиле. Тело му је изнурено јер су силне ране исцедиле крв његову, разрушиле му здравље, али му души и храбром срцу наудити не могоше. Седе власи – које је поветарац у сребрне таласе разигравао – покривају му старачку главу, преко које су многи суморни дани прелетели; али му покривају и поносно чело. Као да би хтеле сакрити она два празна ока, која много приповедају, мада у њима нема покрета, нема живота, јер седи старац је – слеп. Сузе горке сузе су избрисале зеницу, која је некада једним погледом непријатеља секла. Он је дакле изнурен болесник, он је слеп, па ипак му још сува рука није малаксала. А и како би? Та је рука некад младачком снагом неописано вешто мачем крстарила по редовима непријатељским, а сада да престане?
И сада држи оружје благо, па ипак пуно освете, које је Србину поред иконе и мача друга икона, која му је сахрањено благо подигла и славе прибавила.
То оружје, та икона, та светиња народа јесу гусле.
Седи гуслар певајући уз њих оне дивне народне песме, које су пуне морала, истине, правде и других врлина, будио је у народу заспалу клицу храбрости, певајући му златну борбу узортих јунака, био му је дакле војвода; учио је Српчад побожности и другим наукама, које се из народних песама, као из бистрог извора црпети могу, био им је дакле учитељ; учио је сирочад поштовати спомен умрлих, будио је у њима чувство народности, упутио их на оно, што им је свето, шта треба да бране, са чега да перу срамоту, ма то и својом крвљу било, био им је добар родитељ.
Ето Србине, видиш ли ту велику моћ, која је онда још већма утицала, јер је Србин и телесно и душевно пао; када су га те гусле из прашине подигле, спасле и оставиле му у аманет све врлине, које су пре Србина красиле, којима се он поносио. Осећаш ли да гусле својим звуком морају пробудити чисте и племените осећаје у Србину?
Па не само у њему, него чак и у Турчину, који је знао, да су гусле средство, које Србе на ноге дижу, које га онако неодољиво у бој носе, и које му у последњем часу нову снагу прибављају. Ипак је желео, да бар неколико тренутака ужива у свирци, коју нико не може схватити, док је не чује, и док не осети утицај њен на душу.
Оне кад-кад звуче тако тихо, тако бојажљиво, као да оплакују горку судбину Србинову. Та тиха меланхолија, то жаљење, ти звуци који човеку до дна душе допиру, побуђују у њему тужне осећаје, а сузе му натерују, ти звуци садрже у себи ипак нешто страшно, нешто осветничко, што човека ободрава и одушевљава.
Гусларева рука задрхће, а гудало му тако нечујно прелази преко тананих струна, да звуци – које издаје – изгледају као играње летњега ветрића, који се после ужасне омаре подигао, да разгали околину. И гусле су уморне, и то тешко уморне, и нама је дотужила борба, и њима је досадио јаук и тужба бедне раје, која се без одзива и помоћи губи. Али нам ветрић обећава лепши дан, румену зору, али тужни јек гусала изгледа као мртвачка песма, која сахрањује независност и славу Србинову, да се више никад не врати.
Но почуј, гусле све јаче и бујније звуче, све већма разазнаје, да нису више сетне ни клонуле да грозан покољ изричу, да слободу зову, да снагу улевају, да спасењу хрле…
Гусле те по неки пут опрезним својим звуком занесу, те ти се чини, да гледаш пред собом реку, која те лепом бојом и лаким таласањем обузима, која у теби и нехотице песничке осећаје буди, али колико гробова има у њој, шта све није преживела она? Ко би и помислио, да се та тиха површина до бесних вала узбуркати може, да може живот људски као сенку уништити.
Па и ко ће рећи, да у оним лаганим звуцима лежи сила, и то велика сила, која је уништила ропство, раскинула ланце, подигла слободу – спасла народ.
Гусле су свој свети позив извршиле, оне су то доказале.
Гусларима хвала, што су гусле умели сачувати и достојно поштовати, а гуслама вечан спомен у народу, што су нам створиле нов живот – златну слободу. Гусле не звуче сад тако значајно, јер је бурно и крваво доба заспало, позив им је испуњен, али ако ти је мила и света успомена твојих предака, а ти чувај гусле, пази ту светињу, не дај да пропадне најлепша слава храбрости Србинове, па док је њих, биће и тебе.
У Сомбору (1894)
Извор: Срби у БиХ, Магацин
