ВЛАДИКА Николај воли да нахрани сиромашне. Изгледа да га много мучи представа о човеку који нема да се насити, и који се као дете радује залогају. Стално понавља да би фондови за споменике умрлима један део новца требало да одреде за трпезу сиромаха, бар једаред годишње. Тешко је бити гладан и жељан, и топло би поменуо покојника онај ко бар једног дана седне за трпезу без бриге, и не устане од ње гладан…
Ово, поред осталог, каже велика списатељица Исидора Секулић у до сада необјављеним и драгоценим текстовима њених разговора са Светим владиком Николајем Велимировићем, кога је изузетно ценила и поштовала. Ови разговори део су Изабраних дела Исидоре Секулић, у пет томова, која су управо изашла из штампе, у издању “Гласа Цркве” и са благословом епископа шабачког Лаврентија.
Уредник издања и главни и одговорни уредник “Гласа Цркве”, протођакон др Љубомир Ранковић, истиче да се Исидора Секулић “игуманија и најпожртвованија подвижница српске културе, пред крај живота резигнирано и са сетом исповедила своме пријатељу песнику и антологичару Мији Павловићу: “Моје дело је шака шљунка, бачена у дубоку рупу српске некултуре”.
У сабраним делима “Гласа Цркве” међу необјављеним текстовима су, поред “Кратког боравка у Жичи” и оног “Наше духовно неимарство”, и есеј “Иде ли уметност над светост”.
Комплет изабраних дела посвећен је 110-годишњици доласка Исидоре Секулић за професорку у Шабац (1909) и поводом 100-годишњице изласка њеног најпопуларнијег романа – “Ђакон Богородичине цркве” (1919).
МОЛИТВА У ЖИЧИ
НОЋ је за молитву, тиха, тамна, сва од простора, она везује земљу за небо, пише Исидора у “Кратком боравку у Жичи”.
– “Куда ћете, ноћите још једну ноћ у манастиру, ноћу треба бити у манастиру”, рече нам владика Николај – записала је Исидора. – Тргне вас из сна клепање, па једно звоно, па сва звона. Има у тој постепености али неумитности зова на молитву, нечег симболичног. Клепање само ломи сан и носи се с њим. Звона га разбијају и односе, разведравају потпуно свест разбуђенога.
ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
