VLADIKA Nikolaj voli da nahrani siromašne. Izgleda da ga mnogo muči predstava o čoveku koji nema da se nasiti, i koji se kao dete raduje zalogaju. Stalno ponavlja da bi fondovi za spomenike umrlima jedan deo novca trebalo da odrede za trpezu siromaha, bar jedared godišnje. Teško je biti gladan i željan, i toplo bi pomenuo pokojnika onaj ko bar jednog dana sedne za trpezu bez brige, i ne ustane od nje gladan…
Ovo, pored ostalog, kaže velika spisateljica Isidora Sekulić u do sada neobjavljenim i dragocenim tekstovima njenih razgovora sa Svetim vladikom Nikolajem Velimirovićem, koga je izuzetno cenila i poštovala. Ovi razgovori deo su Izabranih dela Isidore Sekulić, u pet tomova, koja su upravo izašla iz štampe, u izdanju “Glasa Crkve” i sa blagoslovom episkopa šabačkog Lavrentija.
Urednik izdanja i glavni i odgovorni urednik “Glasa Crkve”, protođakon dr Ljubomir Ranković, ističe da se Isidora Sekulić “igumanija i najpožrtvovanija podvižnica srpske kulture, pred kraj života rezignirano i sa setom ispovedila svome prijatelju pesniku i antologičaru Miji Pavloviću: “Moje delo je šaka šljunka, bačena u duboku rupu srpske nekulture”.
U sabranim delima “Glasa Crkve” među neobjavljenim tekstovima su, pored “Kratkog boravka u Žiči” i onog “Naše duhovno neimarstvo”, i esej “Ide li umetnost nad svetost”.
Komplet izabranih dela posvećen je 110-godišnjici dolaska Isidore Sekulić za profesorku u Šabac (1909) i povodom 100-godišnjice izlaska njenog najpopularnijeg romana – “Đakon Bogorodičine crkve” (1919).
MOLITVA U ŽIČI
NOĆ je za molitvu, tiha, tamna, sva od prostora, ona vezuje zemlju za nebo, piše Isidora u “Kratkom boravku u Žiči”.
– “Kuda ćete, noćite još jednu noć u manastiru, noću treba biti u manastiru”, reče nam vladika Nikolaj – zapisala je Isidora. – Trgne vas iz sna klepanje, pa jedno zvono, pa sva zvona. Ima u toj postepenosti ali neumitnosti zova na molitvu, nečeg simboličnog. Klepanje samo lomi san i nosi se s njim. Zvona ga razbijaju i odnose, razvedravaju potpuno svest razbuđenoga.
VEČERNjE NOVOSTI
