Инат је реч турског порекла и подразумева штетно понашање појединца или групе карактеристично по бесмисленом и упорном супротстављању зарад супротстављања. Унутрашњи мотив инаџије нису сопствена убеђења, већ жеља да се неком другом евентуално нешто докаже или покаже. Показивање ината постаје само себи циљ, а почетни повод остаје у другом плану. Инат се може испољавати активно и пасивно: нешто се може урадити из ината, али се исто тако нешто може намерно не урадити из ината.
За инаџију је карактеристично да изговара следеће реченице: “ја знам боље”, “е, баш нећу”, “е, баш хоћу”, “мени то не треба”, “шта они знају, шта је добро за мене”. Такве особе показују отпор према некоме или нечему у корист сопствене штете. Инаџијско понашање је увек лоше и има негативне последице по појединца који се инати.
Код ината и пркоса заједничко је то што се у оба случаја ради о супротстављању. Међутум, инат треба разликовати од пркоса који није увек описан као нужно штетно, ирационално и бесмислено понашање. Пркос је противљење мањег, обесправљеног, беспомоћног према већем, моћнијем, бескрупулозном. Последице могу бити исте, штетне по починиоца, али се код ината није постојала никакава потреба нити морално оправдање за такво понашање. Пркос може да прерасте у мотивацију да се савладају неповољне околности и постигне успех супротно, односно упркос, свим изгледима.
Инаџијско понашање, које је укорењено у нашој култури, представља инфатилно понашање. Инат је на пример када се мало дете наљути на другаре јер га не зову да се играју заједно, а потом из ината упорно неће да прихвати њихове позиве да се ипак играју заједно. Дете ће тада рећи: „За инат, е баш нећу“. Дете постаје инаџија негде око треће године.Тада је родитељима потребно велико стрпљење како би пребродили ову фазу развоја, уз обавезно јасно постављање граница.
Инат кошта много и када се инатимо увек то радимо на сопствену штету. Стара српска пословица каже: „Од ината нема горег заната“.
