Епска имена – чувари наше традиције и идентитета…
АНЂЕЛИЈА – Патријархална и побожна љуба Анђелија нашла се међу завађеном браћом у песми “Диоба Јакшића”. Себична браћа Дмитар и Богдан међу собом праве заваду која прети крвопролићем. Деле очевину, а свађа настаје око „врана коња и сокола“, или како певач каже „ни око шта“. Старији Дмитар, срдит због непоштовања патријархалног права старешинства, полазећи у лов наређује својој љуби Анђелији да изврши уморство девера Богдана. Међутим, својом моралном снагом она се издиже изнад мушкараца, супротставља се мрачној страни човековог бића односећи победу. Приказана је као снажна патријархална жена. Разумност, разложност, храброст, родољубивост, мудрост, доброта, оданост, љупкост, човекољубље… само су неке од њених особина. Због свега тога стоји у самом врху галерије женских ликова у епској поезији.
ЈЕВРОСИМА – Јунакиња песме “Женидба краља Вукашина” која није централни женски лик, већ је то Видосава, неверна љуба војводе Момчила. Наиме, када краљ Вукашин пошаље писмо Момчиловој Видосави да остави Момчила и пође за њега, она пристаје на издају. Спали крила коњу Јабучилу, свеже Јевросимину косу за диреке како не би помогла брату, те омогућила убиство њихове деветоро браће. Тек што је Вукашин ранио Момчила, овај му препоручи да ожени његову сесту Јевросиму уместо неверне Видосаве, јер би таква и другога издала. Схвативши каквог је јунака убио, Вукашин кажњава Видосаву, а жени Јевросиму која му је касније родила синове Марка Краљевића и Андријаша, јунаке као што је војвода Момчило. Јевросимина љубав према брату, верност и пожртвованост учинили су је синонимом неизмерне сестринске љубави.
ЈЕЛИЦА – Када је турски цар у песми “Смрт војводе Пријезде” затражио од војводе Пријезде да му преда три своја добра: верну љубу Јелицу, коња Ждрала и сабљу навалију, храбри војвода је то одлучно одбио. Одсекао је главу своме коњу Ждралу, да га турски цар не јаше и сломио сабљу навалију, своју десну руку, да је турски цар не паше. Вољеној жени Јелици није могао да науди. Неизмерно ју је волео и веровао јој је, тако да јој је дао да сама изабере да ли ће са њим у смрт поћи или ће љуба Турчинова бити. Разумна и одана Јелица га није изневерила. Више је волела да часно погине са својим мужем него да своју веру погази. Држећи за руку своју верну жену Пријезда је скочио у хладну Мораву, а турски цар је остао празних руку. Остала је верна супруга и показала се пре свега као родољуб, жртвујући сопствени живот. У томе је снага њеног епског лика.
ЈЕЛА – У песми “Ропство Јанковић Стојана” изваја се лик верне и пожртвоване Јеле која је свог вољеног чекала више од девет година да се врати из ропства и тако жртвовала најлепше године свог живота. У дану када се Стојан вратио, певали су Јелини сватови. Храбар и великог срца, Стојан је имао разумевања за своју вољену, али се потајно надао да ће га она препознати и одустати од удаје. Тако се и збило. Отпусти се од ручнога ђевере па потрча своме господару. Уместо своје љубе Стојан младожењи даје рођену сестру. Срећу и задовољство због оваквог развоја догађаја замењује туга због смрти Стојанове мајке.
КОВИЉКА – У песми “Јетрвица адамско колено” народни певач је представио лик Ковиљке, обдарене безусловном добротом, пожртвованошћу, љубављу и саосећањем. Адамско колено је израз који означава особу изузетних личних карактеристика. Ковиљка је жена која је у аманет од своје јетрве добила да брине о њеном сину Мирку након смрти. Бехавши и сама сиротица, није дозволила да Мирко буде запостављен и гледала га као рођеног сина Маринка. На крају песме се ова мајка, мученица, велика и храбра жена чврсто ухватила у коштац са тешком животном ситуацијом – губитком рођеног сина Маринка. Ковиљка и Мирко једно другом остали су утеха, она њему заменивши мајку, а он њој сина јединца.
МИЛИЦА – Народна лирска песма “Српска девојка” описује најпре физичку лепоту девојке Милице, која је само повод да се укаже на њене душевне особине, битније од сваке физичке лепоте. Скромна, смерна и стидљива девојка, мирна и сталожена у сваком тренутку, коју красе само позитивне моралне особине. Није себе сматрала ни лудом ни мудром девојком, него девојком која гледа испред себе како је и доликовало добрим и поштеним девојкама. Није особењак (нит’ сам луда), није уображена (нит’ одвише мудра), није изван овога света (нит’ сам вила). Она је сасвим обична девојка, али девојка којој се баш због свега тога сви диве.
РОКСАНДА, РОСАНДА– Пошто се прочуло да је сестра Леке капетана “тако лијепа ђевојка Росанда, да је љепше нема што је земље на четири стране“, Марко Краљевић позива своје побратиме Рељу Крилатога и војводу Милоша, да иду да је просе, а да она бира кога ће да узме у песми “Сестра Леке Капетана”. Али “сестра самовољна, не боји се никога до Бога“, па је одбила 74 просца. Росанда девојка, лепа као грех и њима је нашла мане. Навикао на буздован и победу, увређен, Марко се лаћа мача и сече девојци Росанди руке. Песма се завршава стиховима: “Оста Лека, као камен студен, оста Роса грдна кукајући.“ Лепа и осиона, Росанда је синоним девојке са ставом која се не плаши да каже оно што мисли, нити би пристала на нешто против своје воље.
Oпанак, К. М.
