Ако некада будете пролазили Билећом, добро загледајте њене становнике. Нема их ни 11.000, али судећи према статистици, генетски су предодређени на велике ствари. Два оскароваца вуку порекло из овог града, али такође и имена која су кројила нашу домаћу филмску и ТВ сцену.
Најпознатији од свих је свакако Карл Малден (Младен Секуловић), прослављени холивудски глумац. Најпрестижнија америчка филмска награда додељена му је 1951. године и то за споредну улогу у култном филму „Трамвај звани жеља“, где је играо поред Вивијен Ли и Марлона Бранда.
Младенов отац Петар потиче из Билеће, а иако је велики глумац рођен и одрастао у Илиноису, остао је увек везан за своје српске корене. До поласка у вртић говорио је само српски, који није заборавио ни у каснијим годинама. Иако је своје име променио да звучи више амерички (грешком верујући да позоришна трупа у којој је тада играо жели да га избаци, па користи његово дугачко име као изговор), тражио је у својим филмовима увек начин да презиме Секуловић некако уметне у сценарио.
Примера је много, али можда је најпознатији онај када у ТВ серије „Улице Сан Франциска“ његов лик Мајк Стоун запошљава потрчка који се тако презива, као и када у филму „Птичар из Алкатраза“ чита имена затвореника озлоглашеног затвора, укључујући и Секуловића. Његов отац је због тога полудео и рекао му: „Младене, ниједан Секуловић никада није био у затвору“.
Како бележе локалне новине, Младен је, у паузама током снимања филма „Сутон“ Горана Паскаљевића, новинару Мирославу Радојичићу рекао:
– Увек ме питају како то да говорим овај наш језик, а рођен сам далеко, у Америци и видео сам први пут наш стари крај тек у својим шездесетим… Имао сам, знаш, оца, кога смо волели можда чак толико колико је он волео нас, своју децу. Увек је говорио одакле је дошао и где су наши корени… Његову и моју Билећу носим у себи као да сам у њој рођен. Јесте, ми смо и у Америци одрасли као породица у Херцеговини: отац Петар је разносио млеко по Чикагу и тако нас је издржавао, али је све до краја живота, до своје деведесете, задржао неку животну снагу и ведрину. Сакупљао је пријатеље и правио неке исељеничке хорове („Бранко Радичевић“ и „Карађорђе“). Поука коју сам од њега најчешће слушао, била је: „Ко пева зло не мисли“. Много је био добар тај наш отац, заиста смо га много волели… Никад нећу заборавити наш растанак – заувек. Био сам негде на другом крају Америке, а знао сам да је болестан. Једног дана после представе осетим неодољиву жељу да одем до нашег града. Пустили су ме и тако стигнем до оца. Он ме погледа благо и обрати ми се: „Младене, ти се вратио кући…“ – пишу локалне новине.
Ипак, Билећу никада није видео. На кући Секуловића у центру града данас стоји спомен-плоча, док у Београду Малден има свој споменик испред зграде Југословенске кинотеке.
Одбио Волта Дизнија
Други славни „филмски“ Билећанац, Душан Вукотић, Оскара је освојио 11 година после Секуловића. Био је то први оскар додељен неамеричком аутору цртаног филма. После успеха „Сурогата“ чувени Волд Дизни понудио му је да сними још 60 наставака са истим ликом за огроман новац. Одбио је, јер то би уништило његову идеју.
Вукотић је каријеру наставио у Југославији, тачније у данашњој Хрватској. За живота снимио је 16 анимираних филмова, за које је покупио 146 награда, домаћих и страних, са свих престижних фестивала.
Становницима своје родне Билеће Душан Вукотић је открио како је био у контакту са Малденом и како се глумац живо интересовао за крај свога оца. Петар Секуловић је свог сина од малена учио да „ко неће да буде добар Србин неће бити ни добар Американац“.
Билећани се хвале како њихова крв тече и у венама других филмских величина, попут Емира Кустурице.
У траг билећком пореклу локалци су ушли и када је реч о глумцима Борису Комненићу и Љиљани Благојевић, потом писцима и сценаристима Мому Капору, Радославу Братићу и Мирку Ковачу.
Билећани су и београдски глумац Драгољуб Денда и загребачка глумица Анкица Добрић.
Телеграф
