Када нас енергија среће преплави, готово је немогуће да се уздржимо. Ако радост долази у наш живот, онда једва чекамо да је поделимо са другима.
И што је радост већа, тим више имамо потребу да причамо о томе неком, а најбоље – целом свету.
Делећи своја радосна искуства, очекујемо одушевљење од нашег саговорника, другачија реакција нас не задовољава, већ код нас изазива љутњу, бес и сумњу да нам тај неко није прави пријатељ.
Наш его опет не рачуна, да не треба мислити само о себи, већ и о другима. Можда је боље прво сазнати како ствари стоје код другога, и да ли је право време да са њим поделимо то што смо намеравали или ћемо можда испровоцирати завист?
Једна богата жена је, када се вратила са скупог летовања, рекла својим пријатељицама да није било ништа посебно и да јој се није толико свидело. То је добро познат став богатих и интелигентних људи. Они су свесни зависти и труде се да је не изазивају код других. Ово је културан и хуман начин односа према људима из окружења.
Зашто би некоме причали да ваша нова хаљина кошта више од нечијег целог месечног буџета? Можда је боље рећи, ако нас већ питају о томе: “Не сећам се” или нешто друго …
Некултурно је цео сат хвалити своју децу пару који не може да их има.
Није хумано ни детаљно описивати свој огроман стан, људима чије финансије су толико мале да чак не могу ни изнајмити стан.
Увек је проблем у томе што мислимо, пре свега, само о себи, а не и о другима. Потребно је да будемо деликатни, како не бисмо нарушили достојанство других. Па чак и ако је то један од најрадоснијих догађаја у нашем животу, ипак треба размислити коме то треба испричати и када, коме описујући све до детаља, а коме само рећи у пролазу, ако је неизбежно.
Не треба приређивати пир за вријеме куге.
извор: econet.ru
