Мало људи у Србији зна за да доктора Аријуса ван Тинховена иако се ради о великом добротвору српског народа, који је из Амстердама дошао како би лечио српске војнике у Првом балканском рату. Холандски доктор је био запрепашћен одлуком Црвеног крста те земље који је одбио да помогне српској војсци и народу, па је одлучио да сам крене пут Србије и помогне колико може. Након што је скупио нешто средстава од донација упутио се са две медицинске сестре и једним возилом за Београд где је одмах убачен да ради у војну болницу.
„Подстакнут залагањем и упорношћу младог лекара, холандски Црвени крст ипак је одлучио да помогне, и под његовим вођством организује сопствену болницу у згради једне београсдке школе. Ван Тинховен је у болници, у којој је било смештено најмање 200 бораца, сам направио и салу за операције и заједно са помоћницима свакодневно вадио метке из српских рањеника. Срби су желели да угосте великодушног страног лекара, па су му налазили смештај, намештај и помагали колико су умели, па су му у оквиру болнице направили собу у којој је могао да живи и опремили је“, написала је Ксенија Габријел у ауторском тексту за Мондо.
Осим што је лечио рањенике, доктор је бележио и сцене из свакодневног живота у Србији које су објављивале и холандске новине, док су његове фотографије данас изложене у Холандској краљевској библиотеци у Хагу. Након што је отворио велику болницу за рањене, у просторијама велике шећеране удаљене сат времена од престонице он се 1913. вратио се у Хаг, и то са Орденом светог Саве четвртог реда и орденом Црвеног крста Србије, које му је уручио српски краљ.
Након што је послао телеграм медицинској сестри Јакоби де Хроте они су дошли у Београд где су болницу спремили за рањене, а у згради Ваљевске гимназије су основали ратну болницу. Његов отац је основао Балкански комитет како би прикупљао новац за Ван Тинховенов рад у Србији а млади доктор је када је одлазио из Ваљева проглашен почасним грађанином. Доктор је у Холандији на железничкој станици дочекан свечано јер је „прославио холандско име“ а лекар је на прослави у једном хотелу рекао „Ко се у тешким околностима први нађе, помаже двоструко“.
Ван Тинховен се усавршавао у Берлину, где је држао предавање на тему својих искустава а јуну 1914. у Холандији је добио чин официра у Реду Орански Насау. „На почетку Првог светског рата, постао је шеф хирургије у Војној болници у Ваљеву, а у јесен 1914. постао је, на захтев српске војске, члан комисије која је истраживала аустроугарске ратне злочине на територији западне Србије. У својим дневницима и фото-албумима, који су касније обједињени и објављени у Холандији, оставио је записе о стотинама почињених злочина, силовања, убистава и сакаћења српског народа већ у првим недељама рата. Неутралност, коју је за потребе холандских новина морао да одржи у својим званичним текстовима, могао је да занемари у приватним дневницима“, пише у тексту.„Сада, када ова сећања нису више намењена неутралним новинама, на више места сам се оштро изразио о окрутностима почињеним од стране аустроугарских трупа. Не једног, или два зликовца, већ и власти, која је своје војнике опремила експлозивним мецима“, написао је доктор. Ван Тиенховен је морао да се повуче пред Аустроугарима из Ваљева да би се касније вратио, када се војска повукла. У зиму 1915. оболео је од тифуса који је харао Србијом и због лошег здравственог стања морао је да се врати у Холандију. Службу је касније наставио у Црвеном крсту Француске, Италије и Албаније, када се у Драчу опет нашао међу Србима.
„Срби су заиста јаки, жилави људи. Звучи сулудо, али Србе је тако лако оперисати, одлично се опорављају и успешно лече. Осим тога, још воде и један чист, не-материјалистички живот“, написао је он и додао да су Албанци злостављали Србе који су бежали на југ, али да су сами били јако плашљиви.
При одласку из Албаније, забележио је још и ово> „Полако се Драч губи из вида – земља патње, земља зликоваца и бандита“. Касније је написао серију чланака „Међу Србима у Албанији“, а заједно са М. Ј. Брусеом и књигу „Страхоте рата у Србији: Дневник ратног хирурга др А. Ван Тинховена“, где су се нашле и његове фотографије „Својеручне фотографије, поштовани, неутрални читаоче, усликане од стране вашег поузданог и сабраног лекара… Фотографије кукавички убијених стараца, и раскомаданих жена и девојака. Можеш да их видиш“, наводи се у књизи која је 2005. објављена у Србији у преводу Јелице Новаковић.
Доктор се 1916. оженио најближом сарадницом сестром Јакобом де Хроте, и касније са њом добио четворо деце. У Француској је добио Орден легије части због залагања у амбуланти у Булоњској шуми, а даљи живот провели су заједно у Венецуели и САД. Тек су се у старости вратили у Холандију, где су обоје преминули 1965. године.
У Београду је 2006. основан Центар за научну и културну сарадњу Србије и земаља низоземског говорног подручја, названо „АРИУС“ у знак захвалности за Ван Тинховенову пожртвованост и храброст.
(Bojana Zimonjić Jelisavac/Mondo)
