Бонанза Тан (25) или, како му крштено име гласи- Богдан, Србин је из Холандије. Иако му је отац пола Кинез, пола Индонежанин, а мајка чиста Холанђанка, Боназан се одлучио и сам је изабрао да пост6ане Србин!
Са свега 18 година, Бонанза је са кик-бокс репрезентацијом Холандије дошао у Београд на светско првенство за омладинце и тада упознао нашу девојку, због које се непрестано враћао у српску престоницу. Касније га је и сама Србија завела, толико да је пре три године постао православац, почео да слави Светог Николу и сам научио српски језик толико добро да је и ћирилицу успешно савладао.
“Не бих знао да вам набројим шта ми се све овде допада, нити зашто сам толико опчињен, али ја једноставно осећам да припадам овој култури. Мајка ми због тога стално говори да сам вероватно у неком прошлом животу био највећи Србин на свету. Мени је много лепо код вас, упркос томе што ми људи причају да је у Србији живот веома тежак, али и у Холандији је тако. Српски пријатељи су ме назвали „црни син”, јер сви беже одавде, а ја сам једини који стално долази и има жељу да остане”, прича Бонанза, који је највише одушевљен начином на који је сваки пут угошћен у српској кући.
СВИ ТРЕБА ГОСТОПРИМСТВО ДА УЋЕ ОД СРБА
“Све што радите, радите са много емоција. У свему дајете 100 одсто себе. Мени се то много допада, јер то не можете видети у Холандији, ми смо много хладни људи. Ви сте увек ту једни за друге кад је најтеже и увек сте спремни да помогнете, у шта сам се много пута и сам уверио. Осим тога, издвојио бих и српски патриотизам, јер прво што сам научио је поздрављање са три прста. Ваша љубав према домовини се ретко среће, а то код Холанђана није изражено. Зато ја код куће имам српску заставу, док холандску виђам само на институцијама”, каже овај србољубац.
“Срби су весео народ. Овде се стално нешто слави, увек има неког весеља. Захваљујући томе заволео сам кафане, сплавове, музику, сарму, печење и ракију. Чак сам и научио да печем прасе. Знам и ужичко коло да играм, али се нећу зауставити на томе, јер ми је жеља да научим сва да играм сва кола”, усхићено прича Бонанза, коме је најжалије то што због посла и папира не може чешће да посећује нашу земљу.
Његова највећа жеља је да се ожени Српкињом, али никако због држављанства, већ искључиво из љубави.
“Много бих волео да купим стан или кућу у Србији, да нађем љубав, да ми Српкиња буде жена”, са надом у очима прича Богдан.
Колико је Бонанзина љубав према Србији велика, доказује и то да се на његовој левој руци, осим бројанице и црвеног конца, налазе и две тетоваже које симболишу српство.
“Мајка ми је једном рекла да се на левој руци тетовира све оно што највише волиш у животу, јер је то страна срца. Тако сам ја поред тетоваже посвећене њој тетовирао Србина са шајкачом и орлом на прсима, као и нож са лентом на којој на ћирилици пише: „Кум за кума, брат за брата”. Исту ту тетоважу има и мој кум који ме је крстио – поносно каже Бонанза.
Обожава Ђанија и Смедеревца
“Омиљена песма ми је „Дај ми, мајко, други живот” Драгана Пантића Смедеревца, коју ме је кум научио. Слушам свашта, од Цеце и Аце Лукаса, до „Београдског синдиката“. Од певача највише волим Ђанија, а од певачица Индиру Радић и Александру Пријовић. Што се српских филмова тиче, „Ране” ми је најдражи филм, док од глумаца веома ценим Драгана Бјелогрлића и покојног Манду.”
(Курир)
