“Добро скувај у вину исте количине шаргарепе и сувих смокава, затим процеди и дај болеснику нека пије кад хоће. Добро је за оне који болују од назеба и имају суви кашаљ.” Ово је једна од терапија медицинског кодекса, скупа списа средњовековне медицине настао у периоду од 12 до 15 века.
Хиландарски медицински кодекс као зборник медицинских учења из 16. века показује да су се и средњовековни српски лекари борили против разних болести и епидемија.
Овај лекарски приручник састављен је из теоријских и практичних упутстава из области медицине. Рукопис је у библиотеци манастира Хиландар на Светој Гори 1952. године открио историчар Ђорђе С. Радојчић.
Списи су подељени у поглавља по материји којом се баве.
Дијагностички списи говоре да су тадашњи лекари најчешће успостављали дијагнозу према пулсу пацијетна и према променама у урину. Списи о заразним болестима обухватали су увод у епидемиологију, списе о маларији,куги… Фармаколошки списи заједно са деловима о припреми масти и пилула чине фармакопеју. Ово би се могло сматрати најстаријом словенском фармакопејом написаном народним језиком. Ту су и списи о флеботомији (испуштању крви), педијатрији и о отровима.
Занимљиво је да гледишта која се односе на поглавље о заразним болестима, да се заразна обољења преносе од оболелих на здраве, у медицинској науци јавља тек 1546. године. О непроцењивом доприносу овог открића за даље борбе против епидемија говори то да се под утицајем овог сазнања почињу користити карантини као вид сузбијања зараза. Употреба сирћета за дезинфекцију је терапија и данас позната у народу која се користила чак до прве половине 19.века.
И лекарски етички кодекс део је хиландарских списа.
Неки од савета гласе: “Ти лекару, прихвати моје излагање да не би пао у грешку,јер те је Бог обдарио да можеш многознати,не толико због твоје доброте већ због његовог милосрђа. ” Такође се поручује да лекарова љубав према човеку који тражи помоћ мора да превазиђе похлепу и љубав према новцу. Етичке савете закључују речима: “Ако будеш радио, како сам ти рекао, па дођеш међу своје колеге и испричаш им како си поступио бићеш поштован.”
Сматра се да су списе са латинског језика на старословенски превели учени лекари, а не монаси (што је било карактеристично за то доба) , с обзиром на коришћење стручних израза и доброг познавања превођене материје. Аутори су преписивањем и допуњавањем поставили темељ српске медицинске терминологије.
Хиландарски кодес показује да учења две најзначајније медицинске школе (салернске из Италије и монпељеске из Француске) налазимо у Србији, иако у то време сама Србија није имала медицинске школе. Учења су се развијала под утицајем античког света и позивала су се на познате античке лекаре Хипократа, Галена као и Аристотела, Диоскурида…
Као једини оригинални примерак, Хиландарски кодекс представља непроцењиво благо и налази се у библиотеци манастира. Сличан спис не постоји код других словенских народа чије је писмо ћирилица као ни код већине европских традицијом богатијих нација.
Народна библиотека Србије је, заједно са Српском академијом наука и Матицом српском 1980. Године објавила његово фототипско издање на српском народном језику како би га учинили доступним широј јавности.