На краљевачком новом гробљу Барутана, на брегу изнад града, леже један крај другог три брата Милића: Срђан, Бобан и Горан. Близанци Срђан и Бобан, официри Војске Југославије, погинули су у размаку од само две недеље бранећи родну груду на Космету. Најстарији Горан, дипломирани економиста, није дуго носио своју неизмерну тугу. У зору 13. маја 2000. године, срце му је препукло од бола.
И сада, на вечном боравишту један крај другог леже понос и дика Наде и Драгољуба Милића, леже сва три њихова сина.
Милићи су од давнина на Косову и Метохији. Готово два века живе у селу Гојбуља крај Вучитрна. То је позната, честита и у том крају врло уважавана породица. Било је кроз генерације у њој ратара и сточара, интелектуалаца и ратника, бранилаца историје и културе Срба на косовским пространствима.
Стари Божидар, отац Драгољубов, послао је свог сина на школовање. Овај је то завршио и запослио се у ресору унутрашњих послова. Упознао се са Надом, својом будућом изабраницом, и убрзо су склопили брак. У Косовској Митровици, где је Драгољуб радио, најпре се 3. априла 1973. године родио син Горан. Следеће године 16. фебруара на свет су дошли, у размаку од само десетак минута, близанци Срђан и Бобан.
Дечаци су расли и стасавали у Кос. Митровици. Мајка Нада, економиста по струци, запослена у Скупштини општине, лепо је одгајала своје синове. Стизала је и да савесно обавља свој посао, али и да васпитава и негује своју децу. Отац је на синове пренео осећање патриотизма, части и љубави према домовини. Па је тако, у потпуној радости и хармонији, живела ова угледна и честита српска породица.
Касније, по потреби службе, Драгољуб је премештен у Приштину, супруга Нада је добила запослење у “Електродистрибуцији” и породица Милић је ту, на Космету, и дочекала ратне дане и напад НАТО-а на Југославију 1999.
Расли су и јачали синови Наде и Драгољуба Милића. Најстарији Горан је пошао мајчиним стопама, отишао на студије и дипломирао на економском факултету. Био је одличан студент, марљив, амбициозан и узоран у свему. Спортиста, весељак, омиљен у друштву. Изнад свега је волео своју браћу близанце Срђана и Бобана.
Њих двојица су основну школу завршили у Митровици. Ишли су у једно одељење, седели у истој клупи, били несташни и веома популарни у школи.
– Кад су завршили основно школовање – прича отац Драгољуб – изразили су жељу да постану официри. Био сам поносан на њих, подржао сам их, а подршку су добили и од мајке. И тако, нашли су се у београдској Војној гимназији. Тешко су их разликовали и другари из класе и наставници и старешине.
Војну гимназију близанци су успешно завршили и отишли на Академију. Некако у то време, на завршној години гимназије, одлучили су да оду у добровољце и помогну борбу своје браће у Босни и Херцеговини. Виша војна команда је проценила да су дечаци још млади, перспективни и да треба да наставе школовање и усавршавање. Тако су ступили у Академију.
По завршеном школовању Срђан је доспео на Космет на службу у 125. бригаду Војске Југославије која је стационирана у Косовскоj Митровици. Касније је стигао и Бобан у 52. батаљон чете за специјалне намене војне полиције у Приштини.
Млади и весели људи
Још током школовања у Војној гимназији, а и на Академији, Срђан и Бобан су били веома популарни међу вршњацима због своје веселе и лепе нарави, дружељубља, а посебно због изузетних спортских резултата.
Били су врсни атлетичари, скакачи. Обојица готово двометраши, идеално физички грађени баш за ту атлетску дисциплину, скренули су на себе пажњу атлетских стручњака београдског “Партизана”. Примили су их у чланство тог клуба, доделили им стручне тренере и браћа су брзо напредовала. Млађи Бобан је доспео до прескока од 2,15 и био уз раме свом клупском другу Топићу. И Срђан је лако савлађивао висину од два метра и много обећавао.
Тако је живот Милића текао неким устаљеним, нормалним токовима. Родитељи на послу, синови на својим дужностима. Млади, полетни и весели, стекли су велики број пријатеља, имали девојке са којима су се забављали. Албуми сва три брата пуни су фотографија из тог периода. Друштво, излети, море, летовања, спортске приредбе, прославе, ђачке и студентске љубави.
А у витринама дипломе са школовања, признања, спортски трофеји. Јер, Бобан је био јуниорски првак Југославије 1991. године у скоку увис, а ту титулу је одбранио и следеће године на државном првенству. Касније, у сениорској конкуренцији, на првенству и у Купу Југославије 1993. и 1994. освојио је бронзане медаље. Познати атлетски радник и његов тренер Слободан Војиновић је изјавио да је реч о вансеријском таленту и да стоји у истој линији са Топићем и Зорићем.
Срећан и складан породични живот ове честите породице убрзо је пољуљан из темеља. Облаци рата надвијени над нашом земљом потпуно су помрачили и Косово. У рано пролеће 1998. године шиптарски терористи су почели да убијају из заседа и отимају српске војнике и полицајце. Почела су да пламте у огњу српска села, водиле су се тешке борбе са одметницима код Бајгоре, Дренице, Србице, Преказа и на Чичевици.
Онда је дошло до агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године. И погибије браће близанаца. Најпре је погинуо Срђан. У току борбе је добио наређење да нађе нови положај за своју батерију хаубица. Са возачем и још три војника кренуо је возилом на задатак. Стотинак метара од места поласка њихово возило је наишло на мину. Сва три војника су погинула на лицу места, Срђан је, тешко рањен, пребачен у болницу у Митровицу, а потом на ВМА. Није вредело. Преминуо је 4. априла 1999. у поподневним часовима. Возач је само лакше повређен.
– Сахранили смо га на нашем гробљу у Приштини – каже отац Драгољуб. – Био је то за све нас претежак ударац. Изгубили смо сина и брата кад је био у најлепшим годинама и наша туга је била дубока и преголема. Његова смрт нас је напросто покосила. Уз сву тугу доживели смо и то да је већ сутрадан по његовој сахрани НАТО авијација засула тонама бомби то православно гробље. Гроб нашег Срђана није био оштећен.
А две недеље касније…
Кућа Милића је постала кућа туге. Нема више њиховог веселог и доброг сина Срђана. Нема брата Горановог и Бобановог. Не зна се коме је било теже, браћи или родитељима.
Само десетак дана касније догодила се нова трагедија. На ратном задатку је погинуо и други син близанац. Отад Драгољуб прича:
– Бобан је добио задатак да током ноћи проведе кроз Косово јединицу од око триста војника. И кренули су из Мердара. Око три сата по поноћи зачула се хука непријатељских авиона. Убрзо, код места Волук, између Клине и Ђаковице, колону су напали НАТО бомбардери. Бобан се налазио у борбеном оклопном возилу, са једним потпуковником и шесторицом војника. Две ракете на топлотно навођење удариле су посред возила. Све је претворено у огањ и пепео. Тако је погинуо и наш син официр Бобан Милић.
Сахрањен је на приштинском гробљу крај свеже хумке брата Срђана, на којој су стајали још несвели букети цвећа. Било је потресно и тужно на сахрани. Као и првом и овом другом свом унуку деда по оцу 82-годишњи Божидар Милић одржао је посмртно слово. Онако, по народски. Поклонио се сенима својих унука јунака готово не пуштајући сузу.
Заједно са колоном изгнаника на пут ка Србији кренуо је и Драгољуб са супругом Надом и последњим сином Гораном. Стигли су у Краљево где су пре неколико година саградили кућу.
– Морали смо да напустимо родни крај. Најтеже ми је било, па и свима нама, да оставимо своју мртву децу да Шиптари газе по њима. Одлучили смо се да их пренесемо и сахранимо на краљевачком новом гробљу. Тако је и било и од 13. октобра прошле године леже наши јунаци на Барутани.
Своју голему тугу скривао је и носио у дубини душе најстарији брат Горан. Запослен у краљевачкој царинарници, свакога дана, по завршетку посла, одлазио је на гробље и седео крај Срђановог и Бобановог споменика. Скривао је тај бол целу годину. И није, ипак, издржао. У јутарњим часовима 13. маја 2000. године мајка га је нашла мртвог у кревету. Срце му је препукло од туге.
Нада и Драгољуб су остали тако сами. Сад је тужно и тихо у кући на ивици града. На источном зиду стоје три посмртна плаката. Врата на собама синова отворена. Као сенка, нема у болу, несрећна мајка их стално обилази. Загледа фотографије, трофеје, ствари и одликовања својих синова. И све у уверењу да све то није тако, да нису нестали њени соколови, да је то само привид и само ружан сан који ће проћи.
Али, истина стоји горе на Барутани. Стоје три хумке браће Милића – Срђана, Бобана и Горана.
ИЗВОР: НОВИ ГВОЗДЕНИ ПУК, Јадовно
