У градском превозу у Београду навикли смо да се сурећемо само са непријатностима- гужве, гурања, бежања од контроле. Међутим, пре неколико дана путници на линији 31 имали су прилике да буду сведоци несвакидашњег геста једног возача.
Један од суграђана који се тог дана нашао у поменутом аутобусу у Васиној одлучио је да ту причу подели путем Фејсбука. Ми вам је преносимо у целости
“Заустављам се на семафору који дуго држи црвено. Таман се спремих да узмем телефон, кад сам видео једног слепог човека како стоји покушавајући да пређе улицу. 40+ година, често га виђам по граду. Стоји и прича. Али не зато што је луд, већ зато што не види да око њега нема никога ко би му рекао које је боје светло на семафору. Преко пута њега пандур који чачка телефон, те повремено баци поглед на слепца, али не реагује. И не, овде се не ради о томе да су сви пандури лоши. Ни сви возачи или путници. Овај пандур јесте говно. На брзину упалим сва 4 и истрчим из буса. Приђем слепцу и кажем му да је зелено и да ћемо заједно. Својом десном шаком је чврсто стиснуо моју леву мишицу. Немоћ…од свих ствари које сам у животу доживео, немоћ је дефинитивно најгора. Немогућност да урадиш нешто, функционишеш, да увек зависиш од неког другог. Држећи ме за мишицу, принуђен је да ми верује. Мени, потпуном странцу. Ја нисам слеп, али ја такође верујем, али зато што желим. Желим да верујем да има добрих пандура, шофера и путника. И та моја вера ме јесте коштала, али ја тај рачун свесно плаћам. Кажу ми пријатељи да сам глуп, јер немам намеру да престанем. Ортак ми је скратио рибу, ортаци су ме скратили за лову, и генерално често остајем кратких рукава. И опет понављам да не желим да престанем, јер верујем да је вера оно што нас одржава у животу. Вера у било шта. То што ти срце куца не значи да си жив. Оно што мене чини живим јесу Вера, Нада, Љубав и Став! То су моји Отац, Син, Свети дух и Амин…!!!”
Овај тридесетшестогодишњи Београђанин, Зоран Јовановић испричао је због чега је урадио тако нешто и рекао да верује у ширење позитивне енергије.
– Видео сам немоћну хендикепирану особу, и донео једину логичну одлуку. Обезбедио сам возило и пришао да на брзину помогнем човеку, па сам наставио са послом – каже Зоран Јовановић.
Када су људи видели шта је урадио, имали су веома позитивне коментаре. Сада га чак и препознају и обраћају му се у току вожње више него пре.
– Реакције су увек осмех, не подсмех. Препознају ме, и пуно су љубазнији, што прија. Приђу и кажу “Добар дан, пријатно, довиђења…”, ја им одговорим. Тако се прави неки приснији однос и позитивна атмосфера. И ја и они одлазимо кући позитивније након тога, и вероватно испричамо својој породици “Хеј, рекли су ми неки путници данас без разлога добар дан, хвала, довиђења..”. То се шири даље у универзум – прича Зоран.
