Кад се помене крвава битка за караулу Кошаре, прва асоцијација на њу су млади војници Војске Југославије. Голобради младићи, узраста од 18 до 22 године, борили су се на првим борбеним линијама чувавши нашу земљу од десет пута већег броја припадника такозване Ослободилачке војске Косова. На првој линији борбе био је и он.
Томислав Рачић (42) алијас водник “Пламен” човек је без ордена, који га није “заслужио” јер није рањен. Ипак, највећа награда овог водника је што су сви војници за које је он био задужен – преживели.
Томислав је живи сведок пакла Кошара који су прошли ти млади момци од момената кад се рат “кувао”, па од септембра 1998. до априла 1999. када је Караула пала. Овај водник, који је сам заробио терористу ОВК и командовао целом јединицом за наш портал испричао је детаље битака, пакла и губитака Кошара.
– Ратне војне ветеране, инвалиде и породице погинулих у целини, то објашњавам као тотални немар и небригу државе тј. власти према онима који су је бранили кад је требало. Више од 20 година се чека да држава донесе закон о правима истих. Проблем такође лежи и у томе што у Србији постоји више од 700 удружења ветерана која раде свако за себе, уместо једног које би требало да ради у интересу свих – каже он и додаје да људи који су се борили имају веома лош третман генерално у друштву.
– Они који су били спремни живот да дају за домовину сада немају никакав третман, у буквалном смислу те речи. Ветерани немају никаква посебна права и привилегије. Негде чак ни посао не могу да нађу ако могући послодавац зна да је био на ратишту. Зато већина преживелих војника са Кошара, Паштрика, Горожупа једва саставља крај са крајем. Неки су без посла, а незанемарљив део живи у страшно тешким материјалним условима.
Барата се цифрама које кажу да је на тадашњој југословенској-албанској граници страдало 108 војника наших војника. Водника смо питали да ли се зна колико је војника страдало с друге стране.
– На ово питање немам баш тачан одговор. Према неким незваничним информацијама 108 припадника тадашње Војске Југославије је погинуло на Кошарама. Са друге стране се говори од нешто мало више од 200 припадника такозване ОВК, мада ја мислим да је било много више. За остала места на југословенско-албанској граници не знам сигурно, па би било незахвално да о томе говорим.
– Оружани сукоби су на Космету почели марта 1998. године па и раније, тако да по званичним државним информацијама од тада па до краја рата 1999. године, погинуло је укупно 1.002 припадника Војске Југославије, полиције и осталих снага безбедности на целој територији тадашње СРЈ.
Познато је да је план био да НАТО и албанска регуларна армија пробију до Дечана и Ðаковице. Водник каже да је добро што се то није десило.
– Тешко питање за мене, али знам да би сигурно било много више жртава и са једне и са друге стране. То је био првобитно њихов план, који је на крају како се показало пропао.
Причало се да пре проглашења почетка бомбрадовања српска војска није смела да запуца преко албанске границе, иако је тада напада с друге стране већ било. Ову информацију потврдио нам је водник “Пламен”.
– Тачно је, само што је то наређење било пре почетка бомбардовања и званичне копнене агресије из Албаније, након тога се пуцало на све стране – каже он.
Припадници Војске Југославије имали су проблем са мањком муниције и хране, а човек који се налазио на челу једне јединице нам је објаснио како је то изгледало, али и какав је био морал код војника:
– Због саме конфигурације терена на неким местима и опасности од бомбардовања возила, био је отежан дотур хране и муниције, али углавном су се ти проблеми решавали у неко догледно време, тако да бар за мој рејон могу да кажем да се није гладовало. Што се морала тиче заиста немам неки адекватан одговор. Сви смо знали у каквој се ситуацији налазимо, и да нема назад, само напред. У јединици у којој сам се ја налазио су чак и пуштани војници и старешине на викенд одсуства, како би мало предахнули и одморили од свега, и у 99 одсто случајева су се враћали у јединицу, што и доказује да је морал био висок.
Говорило се о томе да Албанци нису имали појма колико људи брани нашу земљу. Њихова војска страховала је од наше, мисливши да Кошаре бране стотине и хиљаде људи, а не тек неколико десетина. Да је страха било, потврђује водник “Пламен”.
– Вероватно да је постојао страх, бар раније када су нападали у мањим групама. На дан напада на караулу 9. априла 1999. године, рејон одбране карауле је напало око 2.000 припадника тзв. ОВК и страних плаћеника, а цео рејон је бранило око 110 војника граничара, 10 мојих војника из 125-е моторизоване бригаде и 7 подофицира.
– Та прва два дана напада нисмо имали неку значајнију помоћ осим вода војне полиције и интервентног вода из Ђаковице који су били у рејону граничног камена Ц-4 (Маја глава) па су се због силине напада граничари повукли 10. априла у вечерњим часовима на резервне положаје и ту остали до краја рата. Тада су тек стигле значајније јединице у подршку граничарима и ту је стабилизована одбрана целог рејона и план тзв. ОВК је пропао.
– Они тај дан славе као велику победу, само не знам чега, јер од Кошара даље нису мрднули цео рат. То што су заузели караулу као објекат који је напуштен већ 23. марта 1999. године, ја никако не видим као победу. Касније су нападали и остале карауле на југословенско-албанској граници, али нигде нису постигли неке значајније резултате, иако су имали помоћ НАТО авијације.
Кодно име Томислава Рачића је било водник “Пламен”, а он нам је открио због чега су се давала кодна имена и како је он добио баш име “Пламен”.
– Моје кодно име је било “Пламен”, а водник ми је тада био чин. Кодна имена су се давала свим командирима јединица, из разлога да противничка страна не би знала о коме се ради када би се чули преко радио везе, и она су се мењала у неком одређеном периоду. Она су на неки начин знак распознавања између наших јединица. Сви командири су имали таблицу кодних назива, па смо тако знали ко је ко. Мени је припао назив “Пламен” и мењано је и то, али углавном су ме звали тим именом преко радио везе.
Момке који су страдали у нападима не заборавља. Сећање на њих живи, а са преживелима се труди да одржи контакт.
– Наравно да се сећам сваког од њих, то се не заборавља. У контакту сам углавном са свим војницима са којима сам био у рату, и с времена на време се окупљамо. Ове године у априлу се окупљају граничари са Кошара, а у мају месецу је скуп војника из моје чете из 125-е бригаде, тако да нисмо заборавили једни на друге и на наше пале другаре – каже Рачић и додаје да је анегдота за сваког од њих има толико да би књигу могао написати.
Током здружене копнене агресије УЦК и НАТО алијансе заробио је живог терористу на Кошарама. Тог дана сећа се – као да је јуче било.
– На оближњем потоку, који је чист као суза пошао сам да наточим воду у чутурицу. Са мном су кренула двојица војника, они су га први и приметили јер сам ја био леђима окренут према њему док сам точио воду у чутурице.
– У први мах, због сунца које је било у његовом правцу ми се учинило да је један од наших војника, па сам му рекао да крене према нама да га не би погодио неки снајпериста, и како се приближавао увидели смо му боју униформе која је била више црвена него зелена. Тада сам му наредио да баци оружје, и легне на земљу, пришли смо му, претресли га, и након тога одвели у јединицу код командира чете, где смо га испитали о детаљима како је ту доспео, колико његових је напало караулу, итд…
– Након тога га је један пуковник одвео за Ђаковицу у притвор, а шта се након тога са њим дешавало не знам – то није био мој проблем.
– Док је био код нас, имао је третман ратног заробљеника, тражио је воду, цигарету и добио их је, за разлику од његових припадника који би нашег заробљеног војника мучили на разне начине и убили – рекао је Рачић а потом описао како је прошао југословенски војник ког су ухватили терористи.
– На разне начине су мучени и убијани. Човек који се помиње у роману “Зов карауле” је један наш рањени старешина, кога су ухватили живог и одрали му кожу на живо, а то нама пуштали преко радио везе да слушамо. То је било страшно.
У сећању Рачића су сви пали борци које је упознао, а нека имена би он посебно истакао.
– Сви погинули су дали свој велики допринос тој борби, али ако већ морам да издвојим неког нека то буду потпоручник Предраг Леовац, капетан Крунослав Иванковић, водник Иван Васојевић – Јагуар, војници Драган Милићевић – Шумар, Тибор Церна, Бранислав Негић, Владимир Радојичић, Саша Васиљевић, Оливер Тарицић, Изет Чолаковић, Вукоман Тешовић, близанци Срђан и Бобан Милић… Било је и жена на Космету као добровољаца као Љиљана Жикић Карађорђевић и Слађана Станковић које ето нису морале ту да буду, а хтеле су да дају свој допринос тој борби и дале су оно највредније, свој живот. Мало је овде простора да се наведу сва имена.
Најболнији дан за мене на Кошарама био је 11. април 1999. године када сам по први пут видео наше погинуле борце и ноћ 10. на 11. мај, када је НАТО авијација погодила рејон моје чете где је страдало у једном тренутку осам војника и старији водник Тошковић Милијан, а 41 војник рањен. То је заиста била тешка ноћ.
У ИСПОВЕСТИМА ПРЕЖИВЕЛИХ ГОВОРИЛО СЕ О МИРИСУ КРВИ КОЈИ СЕ ОСЕЋАО НА ПРОКЛЕТИЈАМА.
– То је фигуративно речено вероватно, јер се горе водио прави рат, копнено и из ваздух. Знало се да ће ту бити погибије сигурно, а опасност је вребала на све стране, то се слутило од самог почетка напада.
ПОСЕБНО ЈЕ ТЕШКА БИЛА БОРБА ЗА КОТУ 601. МНОГО ЉУДИ ЈЕ СТРАДАЛО ТАДА, А О ТОМЕ ШТА СЕ ТАДА ТАЧНО ДОГАЂАЛО ГОРЕ КОД КАРАУЛЕ ОБЈАСНИО НАМ ЈЕ САМ “ПЛАМЕН”.
– Расе Кошарес или 601 је био један од доминантних висова у близини карауле, који је први и нападнут страшном артиљеријском ватром, јер се одатле види пола Метохије, и његово заузимање омогућава терористима осматрање целог рејона и навођење њихове артиљерије. Зато су се и водиле битке да се исти врати под нашу контролу. Велики проблем је била НАТО авијација, због непрекидног надлетања тог рејона и бомбардовања истог, и великог брисаног простора (чистине) који је нашим јединицама онемогућавао да се непримећени приближе том положају.
Као припадник војске која је била спремна живот да да за отаџбину, Рачић је оценио јачину и спремност садашње Војске Србије. На питање да ли су млади данас толико одани отаџбини, и да ли су спремни да живот дају за своју домовину управо онако како су то многи учинили он има спреман одговор.
– Јачина садашње војске Србије је никаква када се упореди са Војском Југославије која је за време рата била десетоструко, ако не и више бројнија. Власт у држави је систематски уништавала нашу војску и дан данас то ради. Укидањем редовног служења војног рока су не само смањили бројно стање војске, него и ратне војне резерве које за неколико година неће ни бити. Како имати резерву ако млади данас не служе војни рок и не знају ни како се пушка користи? Већина младих данас није заинтересована за добровољно служење војног рока, част изузецима, али то није довољно, ако сутра не дај Боже опет избије неки сукоб, а нисмо далеко од тога. Са друге стране ни родитељи нису спремни да пошаљу своје синове у неки евентуални сукоб, кад виде како се држава опходи према војсци и ратним ветеранима, инвалидима и породицама погинулих – каже Рачић, који је потом објасни како се десило да после свега што је преживео није добио никакав орден.
– Било је предлога и за то, али пошто нисам рањаван чин сам добио ванредно, вероватно су мислили да је то довољно. Ако ћемо искрено, мени орден не треба, ионако они који су га добили немају ништа од тога, само то парче метала и папира, никакве приивилегије у друштву, штавише, неки чак имају и непријатности због тога, што је непојмљиво.
ДА ПОНОВО ИЗБИЈЕ РАТ НА КОСОВУ, ЗНА ШТА БИ РАДИО.
– Иако сам у емисији “Живот прича” рекао да то зависи од државе, тј њеног будућег односа према ветеранима, отишао бих сигурно, јер мало је данас оних који би стали на браник отаџбине ако затреба. И не само ја, са сигурношћу знам да би сви моји војници поново то урадили. Не бранимо ми власт која води државу, него народ који живи у њој.
СЦЕНЕ СА РАТИШТА НЕ МОЖЕ ДА ЗАБОРАВИ.
– Живим као и сви остали борци, како се мора и може у овом времену издаје и немаштине. Сцене са ратишта прате сваког борца па и мене, а ношење са њима зависи од психе, како ју је ко сачувао. Један део није могао да се носи са тим па је извршио самоубиство, један део је након рата пукао психички и завршио на психијатрији, а држава не види проблем у томе, једноставно је слепа према тим проблемима са којим се борци суочавају данас – закључује наш саговорник.
О слози која је тада била присутна постоје само сећања. Док је данас ретко ко спреман да брани отаџбину, тада је у рат за Рачићем похрлила готово цела породица.
– Мој брат Звездан и отац Милорад су као добровољци пошли у рат непосредно након мене. Прво је дошао отац, а након пара дана и брат – каже Рачић који итекако има разлог да се дичи својом породицом и њиховом снагом и љубављу према домовини.
Извор: espreso.rs
