Мајци или мајки, банци или банки, грешци или грешки, дасци или даски, Београђанки или Београђанци, Пожеги или Пожези, Руменки или Руменци, играчки или играчци, мотки или мотци, фрески или фресци, битки или би(т)ци, тачки или тачци, приповеци или приповетки, сврси или сврхи… дилеме се ређају у недоглед.
У основној школи смо савладали гласовне промене и сазнали за сибиларизацију, односно другу палатализацију. Знамо да се врши када задњонепчани сугласници К, Г и Х, испред самогласника И прелазе у зубне сугласнике Ц, З и С.
Међутим, услед великог броја одступања од сибиларизације, и великог броја дублета, многима није јасно када се она заправо употребљава, а када не. Да решимо и ту мистерију!
Код именица мушког рода до сибиларизације долази када се К, Г, Х испред вокала И нађу у номинативу, дативу, вокативу, инструменталу и локативу множине. Нпр: именица ЈУНАК у номинативу и вокативу множине гласи ЈУНАЦИ, у дативу ЈУНАЦИМА, а у инструменталу и локативу (с) јунацима и (о) јунацима. У примерима као што су задатак – задаци, одлазак – одласци, врши се и гласовне промене поред сибиларизације, а то су непостојано а, губљење сугласника и једначење сугласника по звучности.
Код именица женског рода сибиларизација се врши у дативу и локативу једнине: књизи а не књиги, мајци а не мајки, бајци а не бајки, банци а не банки, грешци а не грешки, пушци а не пушки, љуљашци а не љуљашки, крушци а не крушки, сврси а не сврхи, снаси а не снахи… девојци а не девојки, нози а не ноги, руци а не руки, тузи а не туги, АЛИ дуги а не дузи – видећемо касније и зашто.
Код заповедног начина одн. императива: лећи – лези, подвући – подвуци, помагати – помози, рећи – реци, сећи – сеци…
Глаголи попут клицати, ницати, мицати… такође су примери за ову гласовну промену.
Стигли смо до дела који ствара забуну многима!
ОДСТУПАЊА од сибиларизације постоје и нису малобројна. Али, нису ни тешко савладива јер се памте прилично лако.
Сибиларизација се НЕ ВРШИ код личних и географских имена, ни присвојних придева изведених од њих. Тако нећемо рећи Београђанци него Београђанки, пловим по Волги а не Волзи, Казабланки а не Казабланци… АЛИ изузеци су: Америци а не Америки, Африци а не Африки, Аљасци, Корзици…
Баки, секи, деки, зеки, чики и у осталим хипокористикама (тепањима) такође се не врши сибиларизација, али ни код назива занимања: фризерки, шминкерки, водитељки, лекарки, сељанки…
Именице које се завршавају на -га и присвојни придеви изведени од њих, а то су претежно речи страног порекла, такође одступају од ове гласовне промене како им се не би изгубило значење: лига – лиги – лигин (а не лиза или лизин), колега – колеги – колегин (а не колеза – колезин), кука – куки – кукин, јога – јоги, јогин, ага – аги – агин, вага – ваги – вагин… али и психа – психи – психин, па и дуга – дуги – дугин.
Именица које садрже сугласничке групе цк, ск, нк, чк, ћк, тк, зг, сх одступају од сибиларизације на следећи начин: тетки а не тетци, четки а не четци, тачки а не тачци, ручки а не ручци, мотки а не мотци , патки, мазги, тезги, воћки, мачки, лутки…
ПОСЕБНО ОБРАТИТЕ ПАЖЊУ НА ИМЕНИЦЕ СА ГЛАСОВНОМ ГРУПОМ НКА:
шунка – шунки АЛИ банка – банци!
Руменка – Руменци АЛИ Паланка – Паланци!
Именица СТРАНКА ако означава политичку партију мењаће се у СТРАНЦИ, а ако означава клијента – живо биће остаће СТРАНКИ.
А САДА СЛЕДИ ОНО ШТО НАЈВИШЕ ДОВОДИ У ДИЛЕМУ – ДУБЛЕТИ!
Речи које можемо писати “и овако и онако”, у обе варијанте, најчешће нас “баце” у дилему, па често будемо неодлучни и у случајевима где је вршење сибиларизације очигледно.
Тако можемо, а и не морамо, вршити сибиларизацију у следећим примерима:
Може се рећи и битки и бици, и епохи и епоси, и фрески и фресци, и ћерки и ћерци, и маски и масци, и приповетки и приповеци, и Пожеги и Пожези, и даски и дасци, и војски и војсци…
Опанак (К. М)
