To je ram u kome je ikona Hristova.
To je dom u kome je Hristos domaćin.
To je brak u kome je Hristos blagoslovitelj.
To je selo i grad u kome je Hristos načelnik.
To je država u kojoj je Hristos Car.
To je umetnost u kojoj je Hristos čarobnik.
To je škola u kojoj je Hristos učitelj.
To je crkva u kojoj je Hristos prvosveštenik.
To je borba u kojoj je Hristos vojskovođa.
To je stradanje u kome je Hristos glavni stradalnik.
To je muka, gde se Hristos muči kroz nevinu decu.
To je mrak u kome je Hristos jedina sveća.
To je robovanje koje je izdržljivo samo sa Hristom.
To je ustanak protiv nepravde sa barjakom Hristovim.
To je pobeda s pevanjem: Hristos Voskrese!
To je pesma koja Hristovo ime slavi.
To je veselje gde anđeli Hristovi sa ljudima igraju.
Šta je to srpski nacionalizam?
To je tkivo istorije srpskog naroda kome je osnova Hristos,
a potka sveci i svetiteljke i junaci, mučenici Hristovi.
To je molitva do poslednje suze i poslednje kapi znoja.
To je post dok oči ne postanu dvaput veće.
To je žrtvovanje za Hrista i svega imanja i sebe sama.
To je snežna čistota u devičanstvu i anđelska vernost u braku Hrista radi.
To je sreća u samoći, sreća u braku, sreća u društvu, sreća u pobratimstvu, sreća u kolibi, na prestolu, sreća u oba sveta u ime Hrista Boga.
Evo zbog čega je rečeno da je teško biti Srbin.
A to je rečeno komšijama srpskim i izdajnicima srpskim, kojima je nacionalizam ram u koji oni stavljaju drugu sliku, koju im protivnici Hristovi gurnu u ruke.“
…
To su sve te reči našeg vladike Nikolaja srpskog.
Nema naroda koji ima takvu istoriju, punu stradalništva, sužanjstva za Hrista Boga. Jedino ruski i naš, jedinoverni i bratski narod ima takvu istoriju, i jermenski.
U ovom savremenom stradanju suludi novi krstaši, novi inkvizitori kažnjavaju nas najstrašnijim srednjovekovnim mukama, sebi dragim mukama, a jedna od takvih je ona najgora za nas namenjena, ona, gde se lancima i sindžirima vezuje živi i hristoliki za već umrlog, mrtvog i hladnog da dugu noć provede tako uvezan. Tako naš svetosavski, hristoliki srpski narod bez pitanja vezuju za već umrlu, nehrišćansku Evropu.
Malo li je stradalništva srpskog po Srpskoj Krajini, Kninskoj i svim drugim Krajinama? Malo li je plača srpske nejači sa Kosova, grdnog i velikog sudilišta? Malo li je plača srpskog iz države Montenegrozdaj? Malo li je plača srpskog sa srpske Metohije?
Ali mi, hristoliki, koji u Boga živoga verujemo, znamo da će na referendum u Montenegrozdaj po svoj prilici doći i mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski, i čuvar svetog pećkog trona, Sveti Petar Cetinjski, sa svom krstonosnom i pobedonosnom vojskom direktno s bitke na Krsima.
Mi znamo da će na taj referendum, kao i 1941, kad je došao na Cetinje Sekula Drljević i kad je proglasio neovisnu Crnu Goru pod italijanskom krunom, doći i naš Pavle Đurišić sa 14.000 viđenih momaka. Ja koliko znam Baja Stanišića on tu priliku neće propustiti.
Mi koji gledamo u Boga živoga u ovome divnom i belome gradu znamo i nedeljom da na ovom trgu prošeta naš Živojin Mišić u društvu sa Kajafom, vidimo i da im se tu, gde bi drugo, nago kod “Ruskog cara” pridruži i Stepa Stepanović i odjednom, na kratko i Radovan, Mladić, i naš predsednik Karadžić. Sednu kod “Ruskog cara”, a kod koga će, i dogovore se i kad će, i s kim će, i dokle će.
Bog vas pogledao. Hag, da, divno je rekao naš general, Had. General kome i ovoga puta čestitam što je u penziji, bilo bi tužno da je u ovom sramnom miru aktivan.
Snimak govora Danila Lazovića