Od mnogih legendi koje je narod smislio o Golupcu i njegovoj veličanstvenoj Tvrđavi, najpopularnija je ova o izvesnom Turčinu, oženjenom za princezu iz ovih krajeva. Po predanjima, princeza je bila zaljubljena u drugog, meštanina obližnjeg sela, koga je svakog dana posećivala.
Ljubomorni muž, a komandant Golubačke tvrđave, hteo je preljubi da stane na put, pa je ženu zatvorio u najvišu kulu, koju Golupčani po obliku nazivaju Šešir-kulom, gde su joj jedino društvo pravili golubovi. Princeza ih je hranila i sa njima razgovarala, skraćujući zatočeničke godine, bajkovit je opis tobože istorijske situacije.
Priča dalje kaže da mužu ovo nije bilo dosta, već je svoju ženu odvezao čamcem do na sred Dunava, gde je lancima zavezao za stenu koju zovu Babakaj. „Veruje se da je on od nje zahtevao da se pokaje, izvikujući te reči na turskom”, priča mladi istoričar Jovan Kocmanović, autor knjige „Golubac iz brodića”.
Iz srpskog ili ženskog inata, princeza ovo nije htela, pa je ostala zavezana na današnjoj vodenoj granici između Rumunije i Srbije.U narednom dugom periodu, nju su hranili i pojili – golubovi, u znak zahvalnosti za to isto što je ona njima činila. „Tu priču narod završava rečenicom da je duh princeze još uvek živ, čim golubovi i dan danas sleću na stenu Babakaj”, kaže Kocmanović.
Svaku legendu treba shvatiti vrlo uslovno, ali je činjenica da su svi narodi, Vizantinci, Ugari, Turci i Srbi, koji su se borili oko srednjevekovne tvrđave na oko tri kilometra nizvodno od Golupca, fortifikaciju nazivali po golubu. Ova je konkretna priča nastala krajem 18. veka, kad su Srbi na ovim prostorima još uvek robovali pod Turcima, pa odražava „srpsku nacionalnu istoriju“ kroz suprotstavljene likove, kako Kocmnović objašnjava. Zapravo, legendama se stvarala društvena klima iz koje je trebalo da bukne revolucija. Slične su priče smišljane po čitavoj budućoj ustaničkoj, Karađorđevoj Srbiji, poentira Kocmanović. Istorijska verzija sudbine Golupca uzbudljiva je, iako se njen početak ne zna do danas, jer arheolozi nisu našli dovoljno dokaza o tome ko je Tvrđavu sagradio. „Naši mađarski naučnici se međusobno spore, pokušavajući da dokažu da je ona delo srednjovekovnih neimara zemlje odakle oni sami potiču“, smeje se Kocmanović. Tako naučnici na mirnodopski način nastavljaju istoriju sukoba oko Tvrđave koji su vekovima trajali, od 14. veka, pa do Prvog srpskog ustanka.
Naime, od prvih pisanih izvora iz 1337. godine Golubački grad je bio u posedu Ugara do nakon Kosovke bitke kad se njegovom statusu gubi trag. Negde oko 1390. godine, grad je prvi put potpao pod tursku vlast, da bi već naredne on opet pao u ugarske ruke. Vazalskim sporazumom između despota Stefana Lazarevića i Bajazita, grad je pripao srpskoj despotovini između 1402. i 1410. godine. Stefan ju je obnovio i proširio, sagradivši čitavo spoljašnje utvrđenje, a u priobalnom prostoru palatu. Ali, kako Stefan nije imao dece, njegov naslednik, Đurađ Branković, bio je dužan da vrati ugarskom kralju dobijene posede u zamenu za svoje priznanje kao Stefanovog naslednika.
Međutim, zapovednik Golupca, vojvoda Jeremija, odbio je da preda Golubačko utvrđenje, tražeći sumu od 12.000 dukata, jer je navodno toliko dao despotu Stefanu za držanje grada. Jeremija je tadašnjem ugarskom kralju Žigmundu Luksemburškom dao i dokument kojim ovo potvrđuje, a koji je kralj osporavao, pa je vojvoda prodao Tvrđavu Osmanlijama.
Kralj se nije pomirio sa gubitkom Golupca i nastavio je da ga napada sve do smrti. Grad je stradao i u borbama Osmanlija protiv vlaškog vojvode Vlada Drakule. Od 1444. do 1458. godine, Golubac je deo srpske despotovine, dok početkom 16.veka, grad proživljava sudbinu sličnu legendi: u nameri da ga pokori, turski Sultan Mehmed II, potkupio je vojnike koji su opsluživali Tvrđavu, ali ne i zapovednika grada. On se povukao u najvišu kulu, istu onu u kojoj je po mitu zatvorena srpska princeza. Da bi preživeo, zapovednik je kofom na dugačkom lancu zahvatao dunavsku vodu, ali bi Turci lanac svaki put kidali, pa je ovaj hrabri čovek ipak morao da se preda. Golubac se kao mesto sukoba poslednji put pominje u velikoj akciji Matije Korvina, ugarskog kralja, protiv Osmanli- ja 1481. godine.
Sudbina grada konačno je određena ugarsko-turskim ugovorom o miru 1503. i 1519. godine, po kojem je Golubac ostao pod osmanskom vlašću. Granice turske imperije se potom pomeraju na sever, a Golubačka tvrđava kao pogranični grad gubi na značaju. Do 1683. godine bio je u osmanskom posedu, a potom ga zauzima austrijski car Leopold I, 1690. godine, kada ga ustupa Ugarima. Požarevačkim mirom 1718. godine ponovo je dodeljen Osmanlijama i pod njihovom vlašću ostaje do Prvog srpskog ustanka, kada postaje srpski grad. Gušenjem Prvog srpskog ustanka, ponovo se vraća u osmanske ruke, dok je pod srpskom upravom opet od Drugog srpskog ustanka.
Tvrđava i njene legende, kao i manastir Tumane, ili „Ostrog Istočne Srbije“, koji se nalazi na 10 kilometara severno od Golupca, stubovi su identiteta Golupčana. U manastiru se nalaze mošti svetog Zosima Sinaita za koje se veruje da su čudotvorne, pa sa svih strana dolaze hodočasnici da se pomole i poklone.
Za Zosima je vezana i legenda o nastanku imena manastira. Naime, Miloš Obilić koji je uoči Kosovskog boja ovde imao imanje, tu je svakog jutra vežbao viteške veštine. Jednom mu se prilikom učinilo da se u grmu krije neka divlja zver, zapeo je strelu i probio je. Kad, to nije bila zverka, već upravo monah Zosim. Obilić ga je uzeo u naručje i poneo ka Tvrđavi, ne bi li ranjenika njegovi dvorjani oporavili. Kad su došli do mesta gde se sad belasa crkva posvećena svetom arhangelu Gavrilu, monah je zavapio „tu me mani“, što je značilo „tu me ostavi“.
Po drugoj priči, slične je reči uputio knez Lazar Milošu Obiliću, kad je, želeći da se iskupi za greh, počeo da zida manastir. Knez poručio Obiliću „tu ga mani“, odnosno, naredio da prekine sa zidanjem i počne da skuplja vojsku za boj na Kosovu. Narod je nastavio gradnju manastira čim je stigao od silnog ratovanja. Osim srednjovekovnih junačkih priča, za Golubac je specifična i naročita „romantična energija“, koja se ne može opisati, već samo lično doživeti, kako tvrdi Kocmanović. Ona potiče od lepote grada, od širine reke od 6 kilometara, od plavetnila Dunava koji pravi kontrast zelenilu Karpata sa suprotne strane. Sivilo stena svemu tome dođe kao neka moćna kruna. „Kad se sve to oboji rumenilom zore ili zalaska sunca, prizor se može izraziti samo prefinjenim umetničkim sredstvima“, uveren je Kocmnović.
Golupčani se hvale još jednom, iako nedokazivom tvrdnjom, pa kažu da je mnogo mladih Srba ovde
„naučilo da se ljubi“. Razlog tome je to što grad pamti bezbrojne đačke ekskurzije, iz svih krajeva zemlje.
Uz svu tu hvalu, meštani se ponekad i požale, upirući pogled u jedno dunavsko ostrvo.
„Ono bi bilo naše da se kralj Aleksandar Karađorđević nije zaljubio u rumunsku princezu Mariju“, objasniće svoju reakciju. Po verovanjima njihovih očeva i deda, kralj se odrekao ostrva u deobi dela teritorije Austrougrske 1918. godine među zemljama pobednicama u koje je spadala Jugoslavija. Poklon Rumunima naš kralj je posvetio rečima da je ostrvo zeleno, kao oči princeze Marije.
Kao da gostu nije dosta literarnih specijaliteta i narodnih predanja, drevnih i savremenik, došljaku će biti ponuđeno i čudo gastronomije som na sto alaskih načina. Kad se vrati kući, on neće znati koji je utisak najdominantniji, i šta će ga naterati da ponovo dođe u Golubac.
Tekst: Dragana Nikoletić
Foto: Luka Šarac
