Истраживања су потврдила да је веома тешко променити негативну перцепцију код супружника. Последња истраживања указују да ће се два од три брака завршити разводом. За оне који улазе у брак по други пут, прогнозе су још горе.
Са тако узнемиравајућим статистикама, постаје веома важно одговорити на питање шта је то што чини брак успешним и стабилним, а шта узрокује развод. Током низа година мноштво теорија је покушало да објасни разлоге за развод. Неке од тих теорија су постале веома популарне и још увек имају утицај на схватања људи о браку као и на брачно саветовање или терапију.
Нажалост понекад није толико важно да ли су аутори књига и теорија о браку у праву или не, докле год су популарни и интересантни. Хришћанске цркве су се, у покушају да понуде принципе за успешан брак, позвале на библијске текстове о браку. Међутим, за ауторе Библије, брак је имао другачије значење него оно које имамо у 21 веку. У времену у коме су бракови били уговорени и представљали савез међу породицама или државама, као и размену добара, брак има другачије значење од оног које ми знамо у култури у којој је резултат романтичних осећања. Покушај да се наметну сви аспекти брака нашег времена у текст и културу Библије може резултовати у озбиљном извртању значења текстова о браку.
Такође, Библија није написана као уџеник за односе у браку и породици или клинично саветовање. Иако Библијске поруке и принципи превазилазе време и културу из које су потекли, те поруке и принципи су изнесени у форми и контексту времена и културе у којој су написани. Можда су тешкоће у разумевању библијских принципа о браку резултовале у преузимању идеја или 28 теорија из популарне психологије. Тако се нажалост, пасторално брачно саветовање често базира на истим теоријама које су постале попуралне изван цркве са додатком библијских текстова.
Митови о браку
Модел активног слушања је једна од најутицајнијих теорија о брачној терапији. Овај модел је пружио основу за многе приступе брачној терапији.
Разлика између успешних и неуспешних бракова
Хипотеза је да је активно емпатично слушање у току конфликта карактеристика стабилних и срећних бракова, док ова особина недостаје у неуспешним браковима. Следи да за срећан и трајан брак супружници треба да буду добри и саосећајни слушаоци и да не заузму одбрамбени став чак и кад се осете нападнути од стране супружника. Ова претпоставка је код већине брачних терапија била основа за развој различитих вежби слушања.
Например, један супружник почиње да говори користећи “ја изјаве” изражавајући своје потребе и осећања, насупрот “ти изјавама” којима се најчешће изражава критика. Други супружник слуша и треба да парафразира садржај и осећања супружникових изјава да би проверио да ли је правилно схватио оно што је друга особа рекла. Затим је особа замољена да прихвати и уважи осећања супружника избегавајући суђивање.
Где је научна потврда за ову теорију?
Поред недостатка истраживања која би потврдила овакав приступ практично се показало да је веома тешко користити “ја изјаве” када желимо освету, осећамо мржњу према партнеру или се осећамо повређени и желимо да неког повредимо. Тешко је сетити се “ја изјаве”, а понекад нас једноставно није брига за “ја изјаве”.
Истраживање које је Готтман извео показало је да се активно слусање ретко јавља (4.4% времена) и није предвидело никакве исходе. Такође детаљно преслушавање видео снимака и изјава брачних парова указује да људи ретко парафразирају изјаве својих партнера. То наравно не значи да је активно емпатично слушање погрешно.
У ствари веома је важно, али не даје директан одговор на питање шта је главни разлог зашто неки бракови опстају или не. Истина је да кракторочно активно слушање смањује негативне интеракције, као и да супружници треба да слушају једно друго и да слушају са емпатијом. Проблем је у томе како да се то оствари. Готтман предлаже да слушање мора бити базирано на брачном пријатељству и позитивним интеракцијама брачног пара док нису у конфликту.
Модел љутње као опасне емоције је базиран на хипотези да је љутња деструктивна у браку. Хендрикс у својој бестселер књизи о браку “Деструктивна моћ љутње” каже да је љутња деструктивна у свим односима. Паррот и Паррот додају да нема друге емоција која је нанела толико штете браковима колико љутња.
Негативан поглед на љутњу преовладава у многим теоријама о брачној терапији. Готтман је открио да иако је љутња у вези са смањеном брачном сатисфакцијом, дугорочно гледано љутња је повезана са брачном срећом и успехом. У два лонгитудална истраживања Готтман је утврдио да гњев у брачним интеракцијама не предвиђа развод, али презир и одбрамбени став предвиђају са сигурношћу. Једнака размена (латински Qуид про qуо еррор) је идеја дошла од аутора Ледерер и Јацксон који су тврдили да постоји реципрочна размена позитивног понашања у успешним браковима, а да недостаје у неуспешним.
Поред понашања мора променити и перцепција
Показало се међутим да, не само да срећни бракови не поседују реципрочну размену него да је то карактеристика управо несрећних бракова. Несрећни парови воде евиденцију онога што су дали и примили, док срећни парови то чине безусловно.
Ова погрешна претпоставка је наставила да се користи у брачној терапији чак и након што се показало да није тачна. Kао коментар на то, Готтман даје поређење – то је као када бисмо у лечењу опасне болести наставили да користимо оно што се показало да погоршава стање пацијента. Ова теорија је резултовала у безусловној позитивности као интервенцији у брачној терапији. Терапеути су поучавали супружнике да буду љубазнији према својим партнерима без обзира шта добију заузврат. Затим би терапеут питао клијенте да дискутују да ли су приметили оно што је позивитно или не. Робинсон и Прице су открили да несрећни парови примећују мање оног што је позитивно него неутралан објективан посматрач за цитавих 50%.
Тако да је утврђено да се поред понашања мора променити и перцепција. Међутим, то може бити веома тешко јер су истраживања показала да људи који дају негативне коментаре о супружнику имају тенденцију да одбаце све оно што је позитивно и у супротности са оним 30 што су изјавили. Даља истраживања су потврдила да је веома тешко променити негативну перцепцију код супружника. Модел хармоније је настао под утицајем Харолд Раусх који је објавио резултате истраживања о промени коју парови доживљавају када постану родитељи.
Он је сматрао да постоје три типа брачних парова. Први тип се доста расправља, чак и око мањих ствари, други тип избегава кофликт у потпуности и има веома мало психолошког увида и свести, а трећи тип је Харолд назвао “хармонични” брачни пар. Раусх је сматрао да су прва два типа дисфукционална.
У свом лонгитудалном истразивању Готтман је открио да су обе хипотезе нетачне. Kако они парови који су често у конфликту, тако и они који га избегавају могу имати срећне и стабилне бракове. Уствари, он је открио да страствени парови који се често расправљају су једини који имају романтичан брак и након 35 година брака.
Kомбинација хипотеза које су у конфликту
Пример 1: Хипотеза да је доминантност у брачном односу дисфункционална насупрот хипотези да је недостатак доминантности дисфункционалан. Готтманово истраживање показује да је подела моћи или једнакост у браку у смислу прихватања утицаја (посебно мужевог прихватања утицаја жене) значајна за стабилност брака чак и међу тек венчаним паровима, а посебно када је реч о злостављању у браку.
Пример 2: модел жена гонилац/муж који се повлачи је дисфункционалан.
Откривено је да је овај модел присутан у свим браковима. Међутим, овај модел је веома истакнут код бракова који су неуспешни, тако да има донекле подлогу у истраживању.
Пример 3: промена понашања је неопходна за срећан брак/прихватање једно другог без покушаја да се понашање промени. Готтман је открио да већина конфликата у браку настаје као резултат разлика између супружника које су трајне и не могу се променити.
У зависности од способности пара да прихвати једно друго и успостави дијалог о тим разликама и проблемима зависи да ли ће остати заједно или ће се разици.
Пример 4: лоше решавање проблема је дисфункционално.
Готтман је утврдио да већина брачних проблема неће бити решена и да је много важније какав став и осећања су изражена у вези са тим проблемима него да ли су они разрешени.
Пример 5: читање мисли је дисфункционално.
Истраживање је указало да људи могу да “читају мисли” тј. комуницирају у току конфликта претпостављајући туђа осећања не зато сто сувише предпостављају или имају погрешну слику о партнеру него зато што познају свог супружника. Није “читање мисли” већ осећања тј. став са којима су изражене, оно што такву комуникацију чини дисфункционалним или не.
Пример 6: велика очекивања за брак изазивају развод.
Показало се да људи који имају више стандарде и већа очекивања за бракове имају боље бракове не лошије.
Пример 7: сличности међу супружницима су база брачне среће и стабилности. Ова хипотеза има донекле потврду у истраживању.
Митови о разводу
Афера је узрок вецине развода. Око 25% посто случајева брачне терапије је пријавило аферу као главни проблем. Међутим, око 80% мушкараца и жена су навеле главни разлог за развод постепено удаљавање једно од друго и губитак осећаја заједништва, као и осецај да више нису вољени и цењени у браку. Афере су биле узрок развода за 20 до 27% свих парова, а интензивни сукоби за 40% парова. Уствари осећај да неко није вољен је био најчешћи разлог за развод у резултатима два истраживања.
Моногамија је за жене. Овакав став је био објављен у књизи “Анатомија љубави” коју је написала Хелен Фисхер.
Она истиче став да мушкарци морају да “ашикују” и имају сексуалне афере те да жене треба да се навикну на ту чињеницу. Хелен тврди да је овакво понашање биолошко и део наслеђа еволуције. Готтман у својој књизи сматра да је овакав став нанео пуно штете. Уствари постоји доста истраживања која показују да мушкарци имају више користи од брака, као моногамног односа него жене. У лонгитудалној студији о старости брак је предвидео већу старост мушкараца. Бракови позитивније утичу на здравље мушкараца него жена.
Ово је наравно дискутабилно, јер здрав брак би вероватно требао да има исте користи за оба пола.
Научна истраживања такође показују да су рани подаци о разликама међу половима у вези са бројем афера били побијени са истраживањем о приликама за аферу. Лаwсон је пронашао да од када су жене запослене у великом броју, број афера жена је премашио афере мушкараца.
Разлике међу половима узрокују развод. Овај мит је посебно постао популаран након сто је Јохн Граy издао своју књигу “Мускарци су с марса а жене с венере”.
У његовој књизи он истиче различите потребе које мушкарци и жене имају и којих треба да су свесни да би сачували брак. Нешто попут мита о браку раније поменутог, жене и мушкарци треба да реципрочно дају и примају. Према аутору књиге мушкарци нису способни да слушају, те жене не треба да им нешто објашњавају дуже од 2 минута или да очекују контакт очима. Јохн Граy такође истиче да мушкарци имају потребу за сексуалном интимношћу док жене имају потребу за емоционалном подршком и интимношћу. Големан у свом истраживању о карактеристикама емоционалне интелигенције је открио да мушкарци и жене имају више сличности него разлика. Друга истраживања потврђују да има веома мало психолошких разлика између мушкараца и жена које су резултат биолошких разлика, те да је већина разлика научена и резултат утицаја културе.
Шта је љубавна лабораторија
Готтман је открио одређене разлике међу половима, али сасвим другачије од оних о којима Граy говори. Једна од разлика је физиолошка реакција мушкараца у току конфликта која је снажнија него код жена. Готтман-ово истразивање у такозваној “љубавној лабораторији”. Методи и начини истраживања које је Готтман користио се могу упоредити са онима који су коришћени у медицини и науци чиме је омогућено да се добију објективни подаци о томе ста један брак чини успешним, а ста га води ка разводу. Готтман је користио стан у коме би брачни пар провео 24 сата као такозвану “љубавну лабораторију”.
Брачни парови су замољени да се понашају онако као да су у свом дому. Kамере су биле укључене од 9 ујутро до 9 увече, а такође су мерене и њихове физиолошке промене, рад срца, дисање итд. Такође су узети узорци мокраће ради анализе хормона стреса и у сарадњи са имунологом, узета је крв од учесника истраживања.
Kасније су видео снимци били показани паровима и они су док их гледају требали да оцене како су се осећали и шта су размишљали у ситуацијама на видео снимку. Такође је требало да опишу или претпоставе како се њихов партнер осећао. Готтман је створио интервју да би 33 испитао и обухватио погледе пара на историју брака, брак родитеља, филозофију брака и нивое угодности или неугодности са основним емоцијама. Створени су упитници са циљем да се открију ритуали, улоге, снови о животу, циљеви, симболи и митови који воде нечије погледе или схватања. Ови парови су праћени током дужег низа година и обухватили су тек нововенчане, парове који су венчани 7 година, бракове у којима постоји злостављање и парове који су у својим 40-тим и 60-тим годинама.
Такође су праћени парови који су добили децу и њихова интеракција са њиховим бебама, предшколцима, и тинејџерима. Деца су праћена од узраста 4 до 15 година и 677 парова је праћено у различитим лонгитудалним истраживањима (неки парови у периоду од чак 15 година). Резултати истраживања су постали основа за материјал Готтманових књига и развој његове брачне терапије. Готтман је такође урадио истраживање о томе какав ефекат на парове имају радионице за парове које су он и његова супруга одржали и парови су праћени 2 наредне године. Kао резултат Готтман је у стању да са великом прецизношћу (преко 90%) прогнозира да ли ће се брак завршити разводом након што само неколико минута слуша брачни пар у конфликту. После дугогодишњег истраживања Готтман је запазио да су две основне карактеристике успешних и срећних бракова које недостају код оних који су се завршили разводом:
1. Позитиван афекат преовладава у комуникацији током конфликта
2. Пар је у стању да умањи негативни афекат током конфликта
Међусобно поштовање као кључ доброг брака
Пар је у стању да умањи негативни афекат током конфликта. Ове карактеристике пружиле су основу за Готтманову брачну терапију: да би се остварила трајна промена у проблематичним браковима, интервенције треба да увећају позитиван афекат у ситуацијама где нема конфликта или у току конфликта, а такође и помогну паровима да науче како да умање негативни афекат током конфликта прихватајући утицај један другог.
Дугогодишње истраживање са 130 тек венчаних парова, праћених у току 8 година, показало је да мужеви који прихватају утицај својих жена већ у првим месецима брака имају срећније бракове и мања је вероватноћа да ће се развести од оних мушкараца који се опиру утицају својих жена.
Статистички гледано, када мушкарац није спреман да дели моћ са својим партнером, постоји 81% шанса да брак неће бити успешан него само-деструктиван.
Наравно, пођеднако је важно да и жене поштују своје мужеве, али истраживања показују да већина жена, чак и у нестабилним браковима то већ чини. То не значи да се оне никада не наљуте на своје мужеве, већ да су спремније да допусте својим мужевима да утичу на њихове одллуке узимајући у обзир њихова осећања и мишљење. Међутим, често мушкарци нису спремни да то исто узврате. Готтманово истраживање није показало да мушкарци треба да се одрекну свог утицаја и допусте да жене њима владају, већ да су срећни и стабилни бракови они у којима мужеви поштују своје жене и не опиру се да деле моћ и заједно доносе одлуке. У много случајева, мушкарци који се опиру утицају својих жена нису тога свесни. Пример је софтверски инжењер Давид који сматра да он и његова жена заједно доносе одлуке и деле моћ у браку. Међутим, то није тако када се погледа на оно што се одиграва у њиховом дому.
Правила за свађу
Једне вечери Давид је саопштио својој жени Марти да ће морати до касно да ради у четвртак. Марта га је подсетила да њена мајка долази у посету у петак и да је она рачунала на њега да јој помогне у чишћењу куће и припреми гостињске собе.
“Љута сам на тебе”, рекла је Марта, “Зар се не сећаш да моја мајка долази? Зашто не можеш направити промене у свом распореду на послу?”.
“Зашто се ти ниси сетила да ја треба да завршим велики пројекат? Нема шансе да могу да направим промене у распореду. Морам да радим – а можда ћу чак да радим и цео викенд”, одговорио је љутито Давид.
Уместо да смањи негативан афекат током кофликта прихватајући утицај, Давид га је увећао заузимајући одбрамбени став и уместо да одговори на Мартину жалбу, узвратио је својом примедбом: зашто се она није сетила његовог распореда. Затим јој је запретио додајући да ће можда морати да ради и више него што је раније рекао. Марта се разбеснела. Извређала га је називајући га разним именима и напустила љутито собу. Давид се осећао као жртва.
Њему је изгледало као да је њен бес као и обично дошао ниоткуда. Његово срце је убрзано лупало и осећао је притисак у глави. Све што је желео је да побегне од неправедног и неразумног става своје жене. Није био расположен за компромис. Осећајуци се као жртва, узео је пиво и укључио телевизор.
Kада се Марта вратила у собу желећи да разговара, он ју је једноставно игнорисао. Kада је почела да плаче, он је напустио собу и изјавио да иде рано на спавање.
Поменути конфликт има више криваца. Мартин оштар почетак разговора није помогао Давиду да буде отворен за компромис. Међутим, Мартина реакција има своју историју. Њена мајка живи у Kанада и они се ретко виђају. Марта је планирала ову посету већ месец дана и много пута говорила Давиду колико је сретна да ће моћи да покаже мајци њихову нову кућу. Kада је Давид изјавио да мора да ради до касно, не осврћући се на посету Мартине мајке, Марти је постало јасно да је Давид заборавио. Уколико није заборавио, то му је било тако неважно да размотри промене у свом распореду.
Донео је одлуку без дискусије са Мартом. Kада се десе овакве расправе има толико оптужби да је тешко утврдити шта је узрок сукоба. Међутим, у случају Марте и Давида главни проблем је његова неспремност да прихвати женин утицај – када она постане негативна и да примедбу као “љута сам на тебе”, Давид реагује на то погоршавајући или увећавајући негативни афекат.
Помислите колико би се другачије Марта и Давид осећали да је Давид, уместо да заузме одбрамбен став, пружио извињење Марти и објаснио да је толико оптерећен послом да је потпуно заборавио да посету њене мајке. Или да је, након тога, Давид покушао да поправи ситуацију. Могао је да је саслуша без примедби и претњи што би Марти помогло да се смири. Kасније су могли заједно да покушају да нађу решење проблема.
Можда је Давид могао да јој помогне да среди кућу исте вечери а да остане да дуже ради током викенда. Прихватање утицаја не значи да се никада неће изразити негативна осећања према партнеру. Бракови могу да преживе мноштво израза љутње, примедби и критицизма.
Проблем настаје кад муж као у случају Давида одговара на женино незадовољство са већом негативношћу (викање, увреде, оптужбе и слично). Жене мужева који не прихватају утицај су склоне као Марта да буду оштре са својим мужевима када започињу дискусију или расправу. Отвореност за утицај је веома важна у односима, како међу брачним друговима, тако и у односима родитеља и деце или пријатеља и сарадника. Отвореност за утицај поред поштовања и једнакости захтева поседовање карактеристика емоционалне интелигенције као што је емпатија или способност да се поставимо на место друге особе. Иако се неки позивају на библијске текстове да би објаснили своју контролу над браком и брачним другом, Божји план приликом стварања обесхрабрује такав став.
Обоје, и мушкарац и жена су створени шестог дана као врхунац материјалног стварања (1 Мојсијева 1,26.27).
Обоје су створени “по обличју Божјем” (1 Мојсијева 1,26. 27) и обоје су добили улогу управитеља земљом, њеним створењима и ресурсима (1 Мојсијева 1,26).
У другом поглављу 1 књиге Мојсијеве, успостављање институције брака и стварање човека као социјалног бића створеног за односе следи након што је човек дао имена осталим створењима. Божји закључак да “није добро да је човек сам” (1 Мојсијева 2,18) и стварање Еве чини се да указује да човек није могао да задовољи своје социјалне потребе у односу са инфериорним бићима као што су животиње нити са супериорним бићима као што су анђели и Бог.
Жена је створена као неко ко је раван човеку, ко неће њиме владати нити му се подчинити. Неки од коментатора се слажу да стварање Еве од Адамовог ребра указује на нежну везу која треба да постоји између првог пара као и на то да Ева није била створена да контролисе Адама нити да му буде инфериорна, него да стоји крај њега као равна њему. Иако је појава греха према Библији пореметила људске односе са Богом као и једних са другима, савети у Новом завету такође охрабрују отвореност за утицај, међусобнопоштовање и слушање (Ефесцима 5,21; 1 Петрова 5,5).
Аутор: Владета Јеротић
