Луји Франше Д’Епере био је француски генерал, који се у Првом светском рату борио раме уз раме са српским војницима које је сматрао најбољим у Великом рату
Под његовом командом извршен је пробој Солунског фронта, отеране су немачко-аустријско-бугарске снаге, закључен је уговор о капитулацији бугарске војске и ослобођена је Србија.
По завршетку војне школе добио је чин пешадијског потпоручника. Године 1885 бива унапређен у капетана, а затим његови чинови само расту- од пуковника 1903. до маршала Француске 1921. године када добија и почасну титулу српског војводе.
Често је Д’Епере истицао снагу српског војника, сељака и изражавао дивљење према њој. Србија му није остала дужна, те је био једна од омиљених личности у нашем народу.
У Београду му је подигнут споменик. Његов булевар (Булевар Франше Д’Епереа) налази се у у Београду на потезу од моста Газела до Аутокоманде.
Д’Епере је веома ценио српску војску и редовно истицао њене заслуге у коначној победи савезника у Великом рату.
Од 1. јануара до 13. септембра 1918. године припремана је одлучна офанзива на Солунском фронту.
Врховни командант савезничких снага на том фронту генерал Франше Д’Епере, сазвао је конференцију, којој је присуствовао начелник штаба српске врховне команде војвода Живојин Мишић.
План је био да се нападом српских армија у планинском пределу између Сушице и Лешице изврши пробој непријатељског фронта на ширини од 30 километара.
У зору 15. септембра 1918. године, Д’Епере наређује да се крене у акцију пробоја, у којој је српска војска одиграла главну улогу и која се убраја међу најуспешније операције у Првом светском рату.
– Огромна жеља водила је војнике из победе у победу. Француска комора на коњима једва је стизала српску пешадију – говорио је Д’Епере.
Скопље је ослобођено већ 25. септембра, послије чега је српска војска кренула ка бугарској граници. Само четири дана касније у штабу Д’Епереа, Бугарска је потписала капитулацију, а 30. септембра обустављена су сва непријатељства.
– Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добављања хране француским трупама које напредују… Само српским трупама нису потребне комуникације – они иду напред попут торнада – истицао је Д’Епере.
Он је посебно истицао улогу српског сељака. – То су сељаци, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И, ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине – рекао је својевремено Д’Епере.
Умро је 8. јула 1942. године.
Извор: Блиц
